Један од најстаријих сакралних објеката, најмањи православни храм у Новом Саду и место на ком је сачуван запис у коме се први пут помиње данашњи назив града је Николајевска црква, односно Црква преноса моштију Светог Николе (Светог Николаја).
Освећена је 1730. године и њени ктитори су били браћа Богдановић, који су је изградили као породичну гробницу. Народ ју је некада звао и Недељкова црква по Недељку Богдановићу који био главни задужбинар.
Помало скривена, Николајевска црква је смештена између Улице Ђуре Јакшића и Трга Марије Трандафил, а како објашњава директор Историјског архива Града Петар Ђурђев мало тога је познато о њој пошто је била готово уништена у бомбардовању Новог Сада 1849. године, када су изгореле и црквене књиге. Крајем 18. века уступљена је православним грчким и руским грађанима, па се седмично наизменично држала литургија на грчком и црквенословенском. Последњи грчки поп, који је крајем 19. века у Николајевској цркви служио на грчком језику био је Павле Балта.
„Након бомбардовања упућен је позив за обнову, а међу првима су се јавили велики новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил, који су касније, поред Богдановића, и сахрањени у храму као и њихова рано преминула деца Коста и Софија“, каже Ђурђев.
„Како је црква извесно време служила као молитвени храм Грцима и Цинцарима помоћ су понудили и Грци Јован Полит и Ананије Дера. Фасада је обновљена, али је фалило новца за уређење њене унутрашњости, па је црква све до 1854. године кориштена као војно складиште. Обнова је започета 1860. године, а завршена је две године касније. Непуних 100 година касније, током Другог светског рата, храм је поново оштећен током бомбардовања града 6. априла 1941. године.“
Помало је заборављен податак да су у Николајевској цркви крштена деца чувеног научника Алберта Ајнштајна, чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић.
Едуард и Алберт (Млађи) Ајнштајн, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића на Малу Госпојину 20. септембра 1913. године. Кум деци је био породични и страначки пријатељ Лазар Марковић.
Николајевска црква је барокна грађевина мањих димензија на којој се истичу звоник над западним прочељем и мања купола изнад централног дела наоса. Иконостас је осликао новосадски сликар Павле Симић.
„На иконостасу, који је радио Павле Симић, приметан је утицај немачког назаренског сликарства, са којим се вероватно упознао током студија сликарства на Академији у Бечу, док се зидне слике приписују Димитрију Петровићу Керефеки, Николи Димшићу и Живку Петровићу“, објашњава Ђурђев.
„Лепота најмање новосадске цркве огледа се у њене две позлаћене куполе које су подигнуте у руском царском стилу те подсећају на кијевске и петровградске храмове. Црква има правоугаону основу са полукружном сводом на источној и четвоространим звоником на западној страни. Уз звоник основа је проширена са две мање подзвонарске просторије. Кров је наглашене висине и надвишен куполом крушкастог облика која је покривена лимом. Масиван западни зид, са полуобличасто конструисаним порталом, накнадно је дозидан. На зидовима сачуване су композиције и појединачне фигуре светитеља које су сликане техником уља. На прозорима храма 1933. године постављене су витражи које је радио, сликар руског порекла Владимир Курочкина.“
Преузмите андроид апликацију.
