Stanovnici Limana 2, ali i ostali Novosađani su sigurno čuli za Ulicu Milice Stojadinović, posvećenoj jednoj od najvećih srpskih književnica. Milica koja je svojih pet decenija života proživela u 19. veku (1828 – 1878.) rođena je u Bukovcu, a njen značaj za srpsku književnost, ali i samu istoriju Srbije možete pročitati u nastavku.
Osim po svojim delima autorka je zapamćena i po tome što je bila prijateljica mnogih poznatih ličnosti tog vremena. Bila je saradnica Vuka Karadžića, cenjena u krugu romantičara Đorđa Rajkovića, Njegoša a njen rad je podržavao i knez Mihailo.
Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Njegoš je govorio o toj lepoj i mladoj devojci: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“.
Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao.
Ljubomir Nenadović veličao je u svojim stihovima i slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića“, dolazio je da je vidi, kao i Jovan Subotić.
Popularnost devojke sa Fruške gore nadmašila je i granice srpske književnosti. Johan Gabrijel Sajdl posvetio joj jednu prijateljsku pesmu, sa Ludvigom Augustom fon Franklom bila je u prepisci, takođe se dopisivala sa češkom pripovedačicom Božanom Njemcov.
Još sa 13 godina, kao darovito dete seoskog sveštenika u Vrdniku objavila je u Serbskom narodnom listu prvu pesmu.
Više puta je bila na naslovnim stranama dnevnih listova, a ljudi iz svih krajeva su dolazili da vide „Vrdničku vilu“.
U mladosti je bila poznata po svojoj patriotskoj poeziji, koja je bila u direktnoj vezi sa nacionalnim buđenjem, te je imala puno pravo da svome imenu doda i reč „Srpkinja“.
Ovako je Milica u svojim pismima pisala o srpskom narodu: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, ma da nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda“
Ljubav prema Srbiji i srpskom narodu su bile glavne, ako ne i jedine teme njene lire. Ona je u svojim pesmama veličala spomene stare slave i sjaja, cara Dušana i njegove pohode i pobede, oplakivala nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i plahoga Miloša Obilića. Veličala je i Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića, kao i praznike koji se slave među srpskim narodom.
Milica Stojadinović ostavila je trajniji spomen svojim pesničkim dnevnikom „U Fruškoj gori“, pisanim od 3. maja do 22. septembra 1854, i izdanim u tri sveske, prva 1861. u Novom Sadu, druga 1862. u Zemunu, i treća 1866. opet u Novom Sadu
Značajno delo su joj i „Pesme“ (prvo izdanje 1850. godine). Njen dnevnik je imao 433 pretplatnika i to u Beču (200), Budimu (20), Beogradu (84), Šapcu (20), Vukovaru (40), Karlovcima (49) i u Mitrovici (20).
Bila je saradnica mnogih listova i prva je žena ratni izveštač. Njenu reportažu pod naslovom „Srce i barikade“ iz Beograda, koji je 1862. bio poprište ratnih sukoba, objavio je „Madžarski dnevnik“ iste godine. Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je i umrla 25. jula 1878. godine
Delo Milice Stojadinović Srpkinje je imalo veoma dobru recepciju i bila je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti.
Svakog oktobra, Milici u čast, održavaju se Književni susreti „Milici u pohode” u Novom Sadu, Bukovcu i Vrdniku . Ova manifestacija se održava nekoliko dana i ima programe .
U okviru programa od 1994. godine dodeljuje se i prestižna Književna nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, koju dodeljuje Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” u Novom Sadu za kompletan književni opus.
Ko je Novosađanka čija je figura bila skica za čuvenu skulpturu „Kupačica“?
Preuzmite android aplikaciju.
