Становници Лимана 2, али и остали Новосађани су сигурно чули за Улицу Милице Стојадиновић, посвећеној једној од највећих српских књижевница. Милица која је својих пет деценија живота проживела у 19. веку (1828 – 1878.) рођена је у Буковцу, а њен значај за српску књижевност, али и саму историју Србије можете прочитати у наставку.
Осим по својим делима ауторка је запамћена и по томе што је била пријатељица многих познатих личности тог времена. Била је сарадница Вука Караџића, цењена у кругу романтичара Ђорђа Рајковића, Његоша а њен рад је подржавао и кнез Михаило.
Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио о тој лепој и младој девојци: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“.
Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао.
Љубомир Ненадовић величао је у својим стиховима и славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Иван Мажуранић, прослављени песник „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види, као и Јован Суботић.
Популарност девојке са Фрушке горе надмашила је и границе српске књижевности. Јохан Габријел Сајдл посветио joj једну пријатељску песму, са Лудвигом Аугустом фон Франклом била је у преписци, такође се дописивала са чешком приповедачицом Божаном Њемцов.
Још са 13 година, као даровито дете сеоског свештеника у Врднику објавила је у Сербском народном листу прву песму.
Више пута је била на насловним странама дневних листова, а људи из свих крајева су долазили да виде „Врдничку вилу“.
У младости је била позната по својој патриотској поезији, која је била у директној вези са националним буђењем, те је имала пуно право да своме имену дода и реч „Српкиња“.
Овако је Милица у својим писмима писала о српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“
Љубав према Србији и српском народу су биле главне, ако не и једине теме њене лире. Она је у својим песмама величала спомене старе славе и сјаја, цара Душана и његове походе и победе, оплакивала над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића. Величала је и Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића, као и празнике који се славе међу српским народом.
Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником „У Фрушкој гори“, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду
Значајно дело су јој и „Песме“ (прво издање 1850. године). Њен дневник је имао 433 претплатника и то у Бечу (200), Будиму (20), Београду (84), Шапцу (20), Вуковару (40), Карловцима (49) и у Митровици (20).
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом „Срце и барикаде“ из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је „Маџарски дневник“ исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године
Дело Милице Стојадиновић Српкиње је имало веома добру рецепцију и била је инспирација многим ауторкама од почетка XX века, па до савремене књижевности.
Сваког октобра, Милици у част, одржавају се Књижевни сусрети „Милици у походе” у Новом Саду, Буковцу и Врднику . Ова манифестација се одржава неколико дана и има програме .
У оквиру програма од 1994. године додељује се и престижна Књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, коју додељује Културни центар Војводине „Милош Црњански” у Новом Саду за комплетан књижевни опус.
Ko je Novosađanka čija je figura bila skica za čuvenu skulpturu „Kupačica“?
Преузмите андроид апликацију.
