Шетајући Дорћолом, старим београдским насељем, прецизније Јевремовом улицом можете запазити таблу на зиду једне куће која говори да је у њој живела Ксенија Атанасијевић.
Табла стара читав један век можда и даље стоји на зиду, али она тешко да може да дочара све заслуге са којима се Ксенија може дичити.
Била је жена која се борила до смрти за боља права жена у српском друштву.
Ксенија Атанасијевић је прва докторка наука у Краљевини Југославији, прва предавачица на Београдском универзитету и само једна у низу жена које су искусиле снагу патријархата на сопственој кожи.
Сада већ давне 1922. године, на данашњи дан 22. јануара, докторирала је са својих 28 година, а само две године касније постала је прва доценткиња на Филозофском факултету.
Иако су јој предвиђали велику каријеру, сваки њен сан прекинут је пре Другог светског рата.
Њена докторска дисертација о Ђордану Бруну преведена је на француски, а прикази који су објављени у међународним часописима били су оптужени за плагијат у мањим радовима од стране уважених професора тог времена.
Нажалост, овакве измишљотине које су касније демантоване спречиле су је да напредује као академски грађанин и оствари се као професорка, што јој је било огромна жеља.
Тадашње време као да није трпело и није препознавало значај Ксеније Атанасијевић.
Ксенија Атанасијевић је рођена 5. фебруара 1894. године у угледној београдској породици, али је рано остала без родитеља, па ју је одгајила маћеха.
1919. године основала је часопис „Дан“ заједно са Илијом Петровић који се највише бавио књижевношћу.
Писала је текстове за „Дан“, а осим ње објављивали су и Иво Андрић и Милош Црњански.
Атанасијевић је била и једна од оснивачица Удружења књижевника, основаног 1927, а била је и чланица београдског ПенКлуба као и Колегијум музикума Београдског универзитета.
На Филозофском факултету, док је студирала филозофију и класичне језике, она је била једна од 12 студенткиња.
Бранивши докторску дисертацију на данапњи дан 1922. године била је прва жена на том месту у ондашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и због тога је привукла и публику.
Универзитетска сала била је пуна, а њу су испитивали петорица испитивача. Ту петорицу су чинили њен ментор Бранислав Петронијевић и филозофи Драгиша Ђурић, Никола Поповић, Веселин Чајкановић, као и математичар Милутин Миланковић.
Тема тезе била је „Бруново учење о најмањем“.
Сумњајући у њено знање и у осталим сверама, одређени чланови комисије су тада јој дали један необичан задатак из математике, што није имало везе са темом.
Међутим на срећу или жалост и то је са лакоћом решила, а један од великих математичара који ју је испитивао остао је у чуду.
Спутавали су је све док није напустила факултет када јој је здравље већ увелико било угрожено.
Иако није било медија што домаћих, што страних који нису њену докторску анализу похвалили, све то је наилазило на омраженост од стране људи са Универзитета.
Уклањање Ксеније Атанасијевић са факултета потрајала је читавих осам година.
Неосноване клевете од стране свих, па и од њеног ментора довеле су до њеног коначног повлачења.
Оно по чему је остала и дан данас позната јесте што се са противницима обрачунавала и на академском нивоу – пишући филозофске текстове о сплеткама и трачарењу.
Одбила је да 1941. потпише Апел српском народу којим су људи позвани на оданост окупаторској власти и против комунистичког покрета, не желећи да се, како је рекла, „придружи хајци на комунисте“, иако није била једна од њих.
Због критике нацизма и Хитлерове политике била је на црној листи нациста.
Потиснута је из јавног живота, књиге су јој биле забрањене, склоњене из књижара и библиотека.
За њу је постојао један једини животни идеал, а то је да су сва људска бића једнака и да је људска личност неприкосновена и да се мора поштовати без обзира на различитости.
Ксенија је била једна од најзначајнијих жена у 20. веку које је Србија имала, а да је у исто време била призната и у Европи и у Америци.
Ксенија Атанасијевић данас има улицу у Београду у насељу Миријево, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду.
Преузмите андроид апликацију.
