Лазар Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) био је српски књижевник и лекар. По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.
Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност.
У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе, док је студије медицине завршио у Берлину 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду.
Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности.
За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу.
Лаза Лазаревић припада писцима реализма. Сматра се творцем српске психолошке приповетке. Своје приповетке Лазаревић је објављивао у часописима а објавио је само једну књигу под називом „Шест приповедака“ јула 1886. године. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено. За живота је објавио осам приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Школска икона“, „У добри час хајдуци!“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“. Приповетку „Швабица“ тада није објавио јер је, како многи верују, била сувише аутобиографска.
Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред, а доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу преточи у језику прикладно, неусиљено и концизно дело. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик, који је умео да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу опише занимљиве епизоде, живе дијалоге, да да пластичне описе и узбудљива и нежна осећања.
Лазаревић је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци недостаје уметничка форма, а не надахнуће, и одиста је успео да је реформира и да српску приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке.
Преузмите андроид апликацију.
