Ako u prvim godinama dečjeg života postoji barem jedna osoba koja je istinski sposobna da voli, to predstavlja ogroman blagoslov za dete.
Prisustvo nekoga kome smo zaista važni, nekog ko se topi samo kad nas pogleda, ko pamti i prepričava naše anegdote, neko ko se raduje kad mu se uvučemo u krevet, ko gleda da su nam tople nožice i upasana potkošulja u velikoj meri određuje naše živote.
Ovim dete zapravo dobija šansu da još sasvim maleno otvori srce za prave vrednosti i primi u sebe ljubav, plemenitost, milosrđe, služenje, doprinos, radost, entuzijazam.
Još ukoliko se u tom svetu nađe neka odrasla osoba koja istinski živi duhovnim životom, koja detetu na najlepši način može posvedočiti da mi nismo samo naše telo, onda je to dete zaista blagosloveno, bez obzira na to koliko bilo teških okolnosti u njegovom detinjstvu.
Šta znači starati se o dečjoj duši?
U širem smislu, starati se o dečjoj duši znači puniti dečja srca ljubavlju, ali i idejom da postoji nešto mnogo veće od nas, nešto što predstavlja samu ljubav, nešto što nas kroz život vodi, svest o tome da nismo prepušteni slučajnosti, što čini da je sve na svom mestu, da je dobro što nije sve kako mi hoćemo, da imamo svoju svrhu i da smrt nije kraj!
Nahranjena duša uvek će imati jasan odgovor na pitanja kao što su: Koji je postupak ispravan? Šta je zaista važno?
Ovo dete imaće putokaz, snagu i smisao, imaće veru i volju.
Zašto mnogi roditelji ovo ne urade?
Neki roditelji ovaj zadatak ne obave zato što i sami još nisu uzrasli do ljubavi, niti osvestili duhovni deo sebe. To nije ni za kakvu osudu.
Njihove su duše gladne, pa ne mogu da daju ono što nemaju. Neki se, pak, ove topline dečje duše plaše jer znaju da je to težak i trnovit put, pa štite svoju decu od bola koji je neminovan na putu kojim se ređe ide.
A neki prosto nisu svesni potrebe da se time bave, već neprestano trče za materijalnim postignućima ili karijernim uspesima pa u toj žurbi prepuste slučaju ono najvažnije!
Brinem se da li je pametno u današnje vreme učiti decu da budu „duševna”, topla, moralna?
I u današnje vreme, kao što je uvek bilo i uvek će biti, samo je jedan pravi put. Sve ostalo su stranputice! Samo toplo, moralno, sa dušom ima smisla živeti.
U suprotnom sve postaje ništavno i ljudski život se svodi na kratke intervale telesnog zadovoljstva koji se smenjuju sa intervalima mučenja, što u suštini vodi bolesti sadašnjice, depresiji.
Samo hrabrom odlukom da se živi ispravno ma koliko teško to bilo, našoj deci dajemo šansu da jednog dana budu dobri roditelji, partneri, da budu sposobni za stvaralaštvo i ostvarenje svoje svrhe.
Bez ljubavi smo, kako i sveti apostol Pavle kaže – ništa! I vaša deca, ma koliko sada bila slatka i izgledala anđeoski, mogu jednog dana postati baš to, ništa, ukoliko im srca ostanu zatvorena.
Šta da radim ako o pružanju ljubavi nisam imala i od koga da učim?
Izdvojte vreme za svoj lični razvoj. Naučite da volite sebe i da sami sebi date ono što vam je uskraćeno u detinjstvu. Danas postoji mnogo različitih načina da se to postigne. Izaberite onaj koji vam najviše odgovara. Samo se pokrenite i zatražite.
Postupajte tako da vašem detetu bude nedvosmisleno jasno da je voljeno i prihvaćeno u potpunosti baš onakvo kakvo je sada. Ne kad se popravi i bude „kao Bane tih i miran, čist i fin“, već sada i zauvek. Govorite im rečenice poput:
„Volim što sam rodila baš tebe, baš takvu/takvog!“ i „Tata i ja smo baš srećni što si ti naše dete!“
Ja sam svojoj deci znala da kažem da sam vrlo srećna zbog toga ko su one i to sam zaista i mislila, uvek, i kada su grešile, ja sam bila oduševljena time koliko je život magičan, što su moje ćerke deo te kreacije, što su neponovljive, specifične, zanimljive baš takve kakve su, što imaju različita iskušenja, različite slabosti, različite talente, što biraju različite puteve…
Zaboravite rečenice poput:
„Ti si divan dečak, samo kad bi …“
Ovakvim stavom ga nećemo razmaziti jer on ne isključuje disciplinovanje. Ponašanje disciplinujte, biće volite i ne brinite, bićete zadovoljan roditelj deteta koje voli sebe, druge, a vrednuje i poštuje pravila.
A što se tiče prakse, evo i konkretnih ideja:
Ljubite svoju decu mnogo, ljubite im svaki prstić posebno, na najmekše mesto na prstiću, na jagodicu, grlite ih svaki dan i razgovarajte o njihovim osećanjima, pažljivo ih slušajte, neka vam bude važno o čemu oni misle, šta su sanjali noćas i slično.
Spremajte im zdravu hranu, šćućurite se pored njih u krevet da popričate i izmišljajte za njih bezbroj lepih imena.
Prvo budite roditelji, partneri, pa onda sve ostalo.
Ne osuđujte ih, ne kritikujte, ali ih disciplinujte i to radite čvrsto i dosledno, ne misleći da li će se oni zbog toga na vas „ljutiti“, činite sve što treba za njih, bez obzira na to kako to njima ili nekom drugom u tom trenutku izgleda, smišljajte jednostavne, male gestove koji odišu nežnošću, pažnjom, toplinom, bliskošću, prihvatanjem.
Stvarajte vaše male rituale, slavite praznike, pišite anegdote iz njihovog detinjstva ili ih pamtite i pričajte im o sebi.
A šta da rade oni koji zaista nemaju vremena, mada se mnogo trude da ga izdvoje za dete?
E oni neka stanu, jer će u suprotnom na kraju priče osetiti da je sve što su radili bio jedan veliki promašaj!
Biljana Grbović, osnivač Udruženja roditelja “Matica”
Radujem se kad pomažem!
Kako se ljudi odnose prema svojim greškama i slabostima? (VIDEO)
Preuzmite android aplikaciju.
