„Ne mogu više da učim sa njim svaki dan! I ludim od opominjana da ide u sobu da radi! Što se više oko njega bakćem, on je sve manje zainteresovan i sve se više pravi lud!“
Da li sam ja za to kriva?
Da odmah raščistimo, niste krive. Postoji dosta majki koje su navikle svoje tinejdžere da im pružaju stalnu podršku u učenju, u izradi domaćih zadataka, da ih preslišavanju, da ih podsećaju da uče…
Ko su te majke? To su uglavnom brižne i odgovorne žene posvećene porodici. One su želele da njihovo dete bude dobar đak i bile su spremne da odvoje vreme, i to svakodnevno, kako bi radile i učile sa svojim detetom.
Nije teško zaključiti da ova njihova namera nije nikako za osudu i nametanje krivice. Molim vas, razumite sebe i oprostite sebi ako ste se našle u ovoj situaciji.
Ipak, iako niste krive, moramo reći da jeste odgovorne. Ali to je, kada se malo bolje razmisli, sjajna vest! To znači da vi imate moć da tu situaciju promenite!
Kada pročitate ovaj tekst do kraja, razumećete zašto to nije bilo dobro i kako da ovo stanje prevladate. Kada ste za nešto odgovorni, vi ste u poziciji moći, vi možete da upravljate ishodom tog događaja. Zato, hrabro preuzmite odgovornost i recite: „Ok, pogrešila jesam, ali iz najbolje namere, a sada sam rešena da učim, menjam svoje postupke i sve dovedem u red!“
Da li je sada kasno?
Apsolutno nije. Sve se može srediti ako budete posvećeni ovoj promeni. Bitno je znati da postoji nekoliko sfera na kojima treba raditi. Na radionicama za roditelje koje držim na ovu temu, volim da nacrtam stepenice koje ilustrativno pokazuju šta je sve potrebno prevladati da bi se došlo do dečje samostalnosti. U daljem tekstu, pokušaću da nabrojim te korake.
Prva stepenica
Ovo je najteži i najlepši deo posla. Rad na sebi! Šta treba da uradite? Uzmite olovku i parče papira, izdvojte vreme i ozbiljno odgovorite na sledeća pitanja:
• Čega se ja to u stvari bojim?
• Da li sumnjam u sposobnosti svoga deteta?
• Da li teško prihvatam sposobnosti svoga deteta?
• Da li mi nedostaje autoriteta?
• Da li želim da igram ulogu ,“požrtvovane mame“ ? (Možda sam je od svojih roditelja odlično naučila!)
• Da li sam domaćica, pa kada sam već kod kuće, želim da radim sa detetom kako bi se osećala korisnom? (Inače, veoma cenim domaćice i smatram ih posebno divnom kategorijom žena. Mnoge moje dobre drugarice su domaćice.)
• Da li imam problema da prepustim kontrolu?
Nadam se da neće jako boleti, a i ako se desi da se zacrvene obrazi od istine koju sami sebi priznate, čestitajte sebi.
Upravo ste odradili veliku stvar, osvestili ste svoj negativan obrazac koji vas je do sada vodio putem koji nije bio koristan ni za vas ni za vašeg tinejdžera.
Druga stepenica
Promenite način na koji gledate na svoje dete. Dakle, veoma je važno da prestanete o njemu da pričate i mislite (pazite dobro i jedno i drugo, i da pričate i da mislite) kao o lenjom detetu, nemotivisanom, nesposobnom, neaktivnom,nezainteresovanom…
Utičite na svoje misli. Birajte ih. Ujedite se za jezik! Počnite da razmišljate i govorite ovako:
„Moje dete nije krivo za to što se do sada dešavalo, kao što nisam ni ja kriva. Razumem ga, ono je prosto išlo lakšim putem kada mu je to bilo omogućeno. Ono može da bude samostalno u radu i uskoro će to i biti. Polako preuzima odgovornost za svoje školske obaveze. Uspešno se navikava na novu situaciju u kojoj se našao. Pred njim je novi period života u kom će ono konačno dobiti priliku da se izgradi i pokaže ko je. Sigurna sam da ću biti iznenađena rezultatima. Moje dete može biti samostalan đak i dobar, odgvoran čovek!“
Kao što ste već verovatno i zaključili, ja sam štreberski tip, pa stalno preporučujem neku olovku i papir. Tako vas i za ovo molim, ne budite lenji, napišite ove rečenice uveče pre spavanja ili ih barem pročitajte redovno, kako bi one polako mogle da postanu isitna za vas.
Kada želite da promenite misli veoma je važna disciplina. Nemojte od sebe očekivati da ćete svoje stavove koje ste tako dugo ponavljali promeniti kao dlanom o dlan. Treba biti vredan, istrajan i disciplinovam. Ako me poslušate, bićete iznenađene rezultatima.
Treća stepenica
Treću stepenicu predstavljaju konkretne tehnike koje treba znati kada je reč o taktiziranju sa detetom. A to znači da znate šta sve od dece možete da očekujete, kakve sve doskočice i „fore“ oni koriste kako bi vas privoleli da se vratite na stari sistem ponašanja.
Deca ovu manipulaciju ne izvode svesno, planski, ali je izvode majstorski. Zato vi treba da budete velemajstor! To je definitivno sadržaj koji ne može da stane u jedan tekst.
O ovome sve detaljno možete saznati u mojoj knjizi „Volim što sam rodila baš tebe, baš takvu – takvog“, u kojoj je za svaku od ovih situacija data jasna strategija koju roditelj treba da primeni.
Brinem da li sam roditelj koji forsira dete da bude odličan učenik (tj. brinem da nisam od onih koji sopstvene frustracije leče na deci).
„Loše se osećam kada očekujem od deteta da uči jer ne želim da budem poput onih roditelja koji forsiraju decu da bi izlečili sopstvene komplekse!“
Odlično je da od deteta očekujemo rezultat. To je važan deo roditeljskog posla. Mnogi odrasli ljudi se žale da im je krivo što njihovi roditelji od njih nisu ništa očekivali, prosto to doživljavaju kao da se nisu dovoljno ni brinuli o njima, da kao deca nisu bili stimulisani, podsticani na rad i uspeh. I to je tačno.
E, u čemu je onda caka? Pa u tome da ne preteramo. Sve u svemu, slobodno i hrabro želite vaše roditeljske želje o uspehu svoje dece, samo vodite računa da ciljevi ne budu postavljeni previsoko u onoj oblasti u kojoj dete na te zahteve ne može da odgovori.
Uskladite se sa onim što su prirodni talenti i sposobnosti vašeg mališana i onda ga podstičite. Ako to nije slučaj sa matematikom, naučite da prihvatite četvorke ili trojke, ali ako mu idu jezici, na tom polju ga nemojte maziti. Budite zadovoljni samo peticom.
I još jedna važna napomena, postoje deca koja nemaju talenat potreban ni za jedan od školskih predmeta, ali verujte, u nekoj oblasti ga imaju i zbog nečega su tu sa nama.
Da li su neka deca prosto takva, nesamostalnija?
Ne, ne postoje deca koja se rađaju kao nesamostalna za učenje. To može da bude odličan izgovor, ali znajte, to je neistina.
Zašto jedno moje dete uči samo, a drugo neće?
Samostalnost nije nasledna osobina, ali je činjenica da se deca između sebe veoma razlikuju. Jedna moja prijateljica ima dva deteta veoma različite logičke inteligencije.
Starije, koje je veoma inteligentno, sve radi samo, a mlađe, koje nema izraženu sposobnost za matematiku, i čak bih rekla ima ozbiljne poteškoće na tom polju, nije samostalno.
Ali oni i jedno i drugo mogu da budu jednako samostalni, samo je pitanje da li su roditelji spremni da prihvate nivo postignuća deteta sa slabijim sposobnostima.
To je dosta teško, pa onda većina takvih roditelja, donosi odluku da pojačano radi sa „manje sposobnim članom“ kako bi postigao neke rezultate.
Ali na žalost, to često rezultira otporom koje ovako tretirano dete počinje da pruža posle nekog vremena.
Opet napominjem, ne osuđujem ja ove roditelje, teško je biti u toj ulozi, čak veoma teško, već samo želim da dam objašnjenje zašto je neko dete samostalnije od drugog, a rastu u istoj porodici, uz iste roditelje.
Takođe, postoje samopouzdana deca i ona druga, koja o sebi i svojim rezultatima uvek misle loše. E ta druga imaju stalnu potrebu za podrškom roditelja.
Mole roditelje da im pomognu oko svakog crteža jer se boje da neće umeti dobro sami da ga urade, oko svakog sastava, boje se neuspeha, boje se da ne naprave grešku i slično. Ovo nije nesamostalnost. Ovom detetu je potrebno razviti samopouzdanje.
I za kraj, posebno, želim da naglasim, da je ovaj tekst prvenstveno namenjen roditeljima deca koja se razvijaju tipičnim tempom.
Biljana Grbović, osnivač Udruženja roditelja “Matica”
Radujem se kad pomažem!
Preuzmite android aplikaciju.
