„Не могу више да учим са њим сваки дан! И лудим од опомињана да иде у собу да ради! Што се више око њега бакћем, он је све мање заинтересован и све се више прави луд!“
Да ли сам ја за то крива?
Да одмах рашчистимо, нисте криве. Постоји доста мајки које су навикле своје тинејџере да им пружају сталну подршку у учењу, у изради домаћих задатака, да их преслишавању, да их подсећају да уче…
Ко су те мајке? То су углавном брижне и одговорне жене посвећене породици. Оне су желеле да њихово дете буде добар ђак и биле су спремне да одвоје време, и то свакодневно, како би радиле и училе са својим дететом.
Није тешко закључити да ова њихова намера није никако за осуду и наметање кривице. Молим вас, разумите себе и опростите себи ако сте се нашле у овој ситуацији.
Ипак, иако нисте криве, морамо рећи да јесте одговорне. Али то је, када се мало боље размисли, сјајна вест! То значи да ви имате моћ да ту ситуацију промените!
Када прочитате овај текст до краја, разумећете зашто то није било добро и како да ово стање превладате. Када сте за нешто одговорни, ви сте у позицији моћи, ви можете да управљате исходом тог догађаја. Зато, храбро преузмите одговорност и реците: „Ок, погрешила јесам, али из најбоље намере, а сада сам решена да учим, мењам своје поступке и све доведем у ред!“
Да ли је сада касно?
Апсолутно није. Све се може средити ако будете посвећени овој промени. Битно је знати да постоји неколико сфера на којима треба радити. На радионицама за родитеље које држим на ову тему, волим да нацртам степенице које илустративно показују шта је све потребно превладати да би се дошло до дечје самосталности. У даљем тексту, покушаћу да набројим те кораке.
Прва степеница
Ово је најтежи и најлепши део посла. Рад на себи! Шта треба да урадите? Узмите оловку и парче папира, издвојте време и озбиљно одговорите на следећа питања:
• Чега се ја то у ствари бојим?
• Да ли сумњам у способности свога детета?
• Да ли тешко прихватам способности свога детета?
• Да ли ми недостаје ауторитета?
• Да ли желим да играм улогу ,“пожртвоване маме“ ? (Можда сам је од својих родитеља одлично научила!)
• Да ли сам домаћица, па када сам већ код куће, желим да радим са дететом како би се осећала корисном? (Иначе, веома ценим домаћице и сматрам их посебно дивном категоријом жена. Многе моје добре другарице су домаћице.)
• Да ли имам проблема да препустим контролу?
Надам се да неће јако болети, а и ако се деси да се зацрвене образи од истине коју сами себи признате, честитајте себи.
Управо сте одрадили велику ствар, освестили сте свој негативан образац који вас је до сада водио путем који није био користан ни за вас ни за вашег тинејџера.
Друга степеница
Промените начин на који гледате на своје дете. Дакле, веома је важно да престанете о њему да причате и мислите (пазите добро и једно и друго, и да причате и да мислите) као о лењом детету, немотивисаном, неспособном, неактивном,незаинтересованом…
Утичите на своје мисли. Бирајте их. Уједите се за језик! Почните да размишљате и говорите овако:
„Моје дете није криво за то што се до сада дешавало, као што нисам ни ја крива. Разумем га, оно је просто ишло лакшим путем када му је то било омогућено. Оно може да буде самостално у раду и ускоро ће то и бити. Полако преузима одговорност за своје школске обавезе. Успешно се навикава на нову ситуацију у којој се нашао. Пред њим је нови период живота у ком ће оно коначно добити прилику да се изгради и покаже ко је. Сигурна сам да ћу бити изненађена резултатима. Моје дете може бити самосталан ђак и добар, одгворан човек!“
Као што сте већ вероватно и закључили, ја сам штреберски тип, па стално препоручујем неку оловку и папир. Тако вас и за ово молим, не будите лењи, напишите ове реченице увече пре спавања или их барем прочитајте редовно, како би оне полако могле да постану иситна за вас.
Када желите да промените мисли веома је важна дисциплина. Немојте од себе очекивати да ћете своје ставове које сте тако дуго понављали променити као дланом о длан. Треба бити вредан, истрајан и дисциплиновам. Ако ме послушате, бићете изненађене резултатима.
Трећа степеница
Трећу степеницу представљају конкретне технике које треба знати када је реч о тактизирању са дететом. А то значи да знате шта све од деце можете да очекујете, какве све доскочице и „форе“ они користе како би вас приволели да се вратите на стари систем понашања.
Деца ову манипулацију не изводе свесно, плански, али је изводе мајсторски. Зато ви треба да будете велемајстор! То је дефинитивно садржај који не може да стане у један текст.
О овоме све детаљно можете сазнати у мојој књизи „Волим што сам родила баш тебе, баш такву – таквог“, у којој је за сваку од ових ситуација дата јасна стратегија коју родитељ треба да примени.
Бринем да ли сам родитељ који форсира дете да буде одличан ученик (тј. бринем да нисам од оних који сопствене фрустрације лече на деци).
„Лоше се осећам када очекујем од детета да учи јер не желим да будем попут оних родитеља који форсирају децу да би излечили сопствене комплексе!“
Одлично је да од детета очекујемо резултат. То је важан део родитељског посла. Многи одрасли људи се жале да им је криво што њихови родитељи од њих нису ништа очекивали, просто то доживљавају као да се нису довољно ни бринули о њима, да као деца нису били стимулисани, подстицани на рад и успех. И то је тачно.
Е, у чему је онда цака? Па у томе да не претерамо. Све у свему, слободно и храбро желите ваше родитељске жеље о успеху своје деце, само водите рачуна да циљеви не буду постављени превисоко у оној области у којој дете на те захтеве не може да одговори.
Ускладите се са оним што су природни таленти и способности вашег малишана и онда га подстичите. Ако то није случај са математиком, научите да прихватите четворке или тројке, али ако му иду језици, на том пољу га немојте мазити. Будите задовољни само петицом.
И још једна важна напомена, постоје деца која немају таленат потребан ни за један од школских предмета, али верујте, у некој области га имају и због нечега су ту са нама.
Да ли су нека деца просто таква, несамосталнија?
Не, не постоје деца која се рађају као несамостална за учење. То може да буде одличан изговор, али знајте, то је неистина.
Зашто једно моје дете учи само, а друго неће?
Самосталност није наследна особина, али је чињеница да се деца између себе веома разликују. Једна моја пријатељица има два детета веома различите логичке интелигенције.
Старије, које је веома интелигентно, све ради само, а млађе, које нема изражену способност за математику, и чак бих рекла има озбиљне потешкоће на том пољу, није самостално.
Али они и једно и друго могу да буду једнако самостални, само је питање да ли су родитељи спремни да прихвате ниво постигнућа детета са слабијим способностима.
То је доста тешко, па онда већина таквих родитеља, доноси одлуку да појачано ради са „мање способним чланом“ како би постигао неке резултате.
Али на жалост, то често резултира отпором које овако третирано дете почиње да пружа после неког времена.
Опет напомињем, не осуђујем ја ове родитеље, тешко је бити у тој улози, чак веома тешко, већ само желим да дам објашњење зашто је неко дете самосталније од другог, а расту у истој породици, уз исте родитеље.
Такође, постоје самопоуздана деца и она друга, која о себи и својим резултатима увек мисле лоше. Е та друга имају сталну потребу за подршком родитеља.
Моле родитеље да им помогну око сваког цртежа јер се боје да неће умети добро сами да га ураде, око сваког састава, боје се неуспеха, боје се да не направе грешку и слично. Ово није несамосталност. Овом детету је потребно развити самопоуздање.
И за крај, посебно, желим да нагласим, да је овај текст првенствено намењен родитељима деца која се развијају типичним темпом.
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
Преузмите андроид апликацију.
