Анксиозност није само у глави. Некада се не појављује кроз мисли, већ кроз тело које одједном почиње да шаље алармантне сигнале.
Стезање у грудима. Лупање срца. Осећај кнедле у стомаку. Напетост у раменима која не пролази данима. Вртоглавице без јасног разлога. И онда креће оно бескрајно гуглање симптома које само додатно појачава панику.
Многи управо тада први пут схвате колико стрес заправо може бити физички. Јер тело често проговори онда када емоције предуго остану потиснуте.
У савременом свету, где се од свих очекује да буду продуктивни, доступни и „јаки” чак и када су потпуно исцрпљени, организам ретко добија прилику да се заиста опусти. Нервни систем константно ради под притиском, као да је у режиму преживљавања. И иако особа можда споља функционише сасвим нормално, тело у позадини води потпуно другачију причу.
Када мозак препозна стрес или опасност – чак и емоционалну – тело аутоматски реагује. Дисање постаје плиће, срце убрзава, мишићи се грче, а ниво напетости расте. Проблем настаје када то стање постане свакодневица. Тада организам више не зна како изгледа права релаксација.
Најчешћи симптоми анксиозности често делују застрашујуће управо зато што су потпуно реални и физички. Међу њима су:
-стезање у грудима,
-осећај недостатка ваздуха,
-убрзан рад срца,
-болови у стомаку,
-мучнина,
-иритабилна црева,
-главобоље и мигрене,
-болови у врату, раменима и леђима,
-хронични умор чак и након одмора.
И не, ти симптоми нису „умишљени”. Тело заиста реагује на дуготрајан стрес и емоционално преоптерећење.
Посебно је занимљиво то што организам често показује оно што особа покушава да игнорише. Људи који су навикли да све држе под контролом, да ћуте, трпе и „гурају даље”, врло често несвесно потискују емоције док тело не одлучи да их изрази уместо њих. А тело не зна за глуму, перфекционизам ни „морам да издржим”.
Зато се анксиозност често претвара у зачарани круг. Појави се симптом, затим страх да је нешто озбиљно, па додатни стрес, а онда симптоми постају још интензивнији. Управо због тога многи остају заглављени између медицинских анализа које су „уредне” и осећаја да се ипак нешто чудно догађа.
Хронични стрес додатно компликује целу причу. Константан притисак због посла, финансија, односа, породичних обавеза и свакодневног темпа живота држи тело у непрекидној приправности. Чак и када особа мисли да се „навикла”, нервни систем заправо никада није потпуно миран.
Оно што често прави највећу разлику није борба против симптома, већ промена односа према њима. Када тело престане да се посматра као непријатељ и почне да се слуша са више разумевања, ниво страха и напетости може значајно да се смањи.
У тренуцима када анксиозност почне да утиче на сан, посао, односе или свакодневно функционисање, разговор са психотерапеутом може бити важан корак ка враћању унутрашње равнотеже. Јер ум и тело никада не функционишу одвојено и управо зато једно готово увек говори у име другог.
Преузмите андроид апликацију.
