Ретрауматизација представља снажну психолошку реакцију која може да се јави када особа поново доживи или буде подсећена на претходну трауму. Чак и догађај који делује безазлено може да покрене интензивне емоције и телесне реакције, нарочито ако на неки начин подсећа на првобитно трауматско искуство.
Шта је ретрауматизација и шта је покреће?
У неким ситуацијама реакција може да буде чак и јача него први пут посебно ако је нови догађај интензивнији или сличан оригиналној трауми, попут јачег насиља, озбиљнијег инцидента или стреснијег окружења. Ретрауматизација може да буде свесно или несвесно подсећање на трауматски догађај које доводи до поновног проживљавања тог искуства као да се дешава поново.
Окидачи могу да буду:
одређене ситуације
људи или односи
места и окружење
мириси, звуци или слике
чак и сопствене мисли и сећања.
Занимљиво је да ретрауматизација може да се активира и без спољног окидача. Само размишљање о трауми понекад је довољно да покрене реакцију.
Симптоми ретрауматизације
Симптоми су често веома слични онима који су се јавили током или након првобитне трауме. Најчешће су то флешбекови (осећај као да се догађај поново дешава), ноћне море, проблеми са спавањем, потешкоће са концентрацијом, изражен умор, повлачење и социјална изолација, интензивне емоције које је тешко контролисати и јаке физичке реакције (убрзан рад срца, знојење, напетост).
Наука о повратку трауме: Шта се дешава у мозгу?
Савремена истраживања показују да траума не утиче само на психу, већ и на структуру и функцију мозга.
Код особа које су доживеле трауму може да дође до појачане активности амигдале (центра за страх), смањене регулације од стране префронталног кортекса (задуженог за контролу емоција), као и промена у хипокампусу (делу мозга важном за памћење).
Ове промене објашњавају зашто и слабији окидачи могу да изазову снажну реакцију: мозак „препознаје“ опасност чак и када реална опасност не постоји.
Да ли сваки стрес може да буде ретрауматизација?
У пракси, готово сваки догађај који подсећа на првобитну трауму може да изазове ретрауматизацију, чак и ако је благ или успутан. У неким случајевима реакција може да буде интензивнија него први пут, а нови догађај може да постане додатна траума.
Због тога је важно разумети да траума није само психолошки доживљај, већ стање које укључује и физиолошке промене у организму.
Ко је у већем ризику?
Ретрауматизација може да се деси свакоме ко је доживео трауматично искуство, али је чешћа код особа које су преживеле сексуално злостављање, насиље у породици, трговину људима, ратна дејства, избеглиштво, заточеништво или присилно задржавање, сведочење насиљу или убиствима или војне трауме.
Такође, може да се јави и код особа које су деловале стабилно након терапије или без ње.
Да ли је могуће избећи ретрауматизацију?
Ретрауматизација може да се јави и годинама након трауматског догађаја. Ризик је већи ако је особа често изложена подсећањима на трауму или се траума често препричава без стручне подршке.
Важно је нагласити да чак и разговор о трауми може да погорша симптоме, уколико није вођен у контролисаним условима.
Како се лечи траума?
Циљ лечења је враћање психолошке равнотеже и смањење интензитета реакција. Најчешће методе укључују:
индивидуалну психотерапију (посебно когнитивно-бихејвиоралну терапију и терапију излагања)
групну терапију
фармакотерапију (уз надзор психијатра)
социотерапију (фокус на функционисање у заједници).
Истраживања показују да комбинација ових приступа даје најбоље резултате. Важно је да процес лечења води стручњак, јер контролисано суочавање са траумом мора да буде пажљиво дозирано.
Преузмите андроид апликацију.
