Сигурно вам се некада догодило да слушате омиљену песму или гледате емотивну сцену из филма и одједном – трнци прођу низ леђа, као да вас нешто пресече изнутра.
Цела кожа се најежи, тело задрхти без јасног разлога. Нисте се прехладили, није вас нико уплашио, температура је сасвим у реду, а ипак осећате снажну физичку реакцију. Звучи познато?
Тај феномен назива се психогени дрхтај, и све је само не случајан. Наука већ годинама истражује зашто се ово догађа, и све више потврђује оно што многи осећају – да су тело и емоције нераскидиво повезани.
Није вам “прошло нешто низ леђа” без разлога
Према речима истраживача Феликса Шелера са Центра за интердисциплинарна истраживања у Паризу, ови нагли дрхтаји нису повезани с хладноћом нити са сујеверјем. У питању је начин на који мозак реагује на снажне унутрашње емоције.
– Занимљиво је да се овакви дрхтаји могу зауставити применом налоксона, супстанце која се користи код пацијената предозираних опиоидима – објашњава Шелер.
То имплицира да тело у тим тренуцима активира сопствене, природне “опиоиде” и тако изазива осећај дубоког олакшања. Другим речима, кад вас нешто дубоко дотакне, ваше тело реагује инстинктивно – ослобађајући напетост коју ни не знате да носите.
Када се разум и емоције сретну, тело то прво осети
Психогени дрхтаји најчешће се појављују када дође до судара између разума и снажне емоције, када се у вама пробуди неки дубљи слој личног искуства. Можда је то песма која вас враћа у детињство, можда сцена која вас подсећа на некога, или мисао која вас затекне и пре него што мозак успе да рационализује, тело већ даје одговор.
То су они тренуци када осећате да вас је нешто “проболо”, да вам жмарци пролазе кроз цело тело, и да се најежите до врхова прстију, иако нема спољног разлога. Тело тада ослобађа унутрашњу тензију, помажући вам да се изборите са емоцијама које се не могу лако изговорити.
Зашто неки од нас то никада не осете?
Није свако подложан овом феномену. Неки људи тврде да никада нису доживели психогени дрхтај. Можда се ређе емотивно отварају, или чешће потискују осећања. А можда једноставно нису наишли на онај специфичан тренутак који би у њима покренуо дубљу реакцију.
Да ли то значи да би требало да чешће дозволимо себи да осетимо, да разумемо, да будемо дирнути? Вероватно да. Хоћемо ли? Неки да, неки неће. А можда баш ви, док читате ове редове, осећате познате жмарце низ леђа.
Преузмите андроид апликацију.
