Evropski parlament usvojio je rezoluciju prema kojoj je Rusija „država sponzoriše terorizam“. Nekoliko nedelja pre i u danima posle navedene odluke evroparlamentaraca, niz evropskih država usvojio je istovetnu ili slučnu odluku o karakteru Ruske Federacije (Češka, Slovačka, Poljska, Rumunija, čak je i Moldavija poturila „svoju glavu“).
Paralelno sa posustajanjem ruske vojne inicijative u oružanom sukobu u Ukrajini, države članice NATO ili one zemlje, čije vlade pokazuju afinitet prema stupanju u članstvo Severoatlantskog saveza, najednom su „ostale preplavljene talasom brige za „terorističku poziciju“ Rusije prema različitim svetskim meridijanima“.
Potrebno bi bilo da se sve te države, koje su odlučile da generišu trajnu izolaciju Ruske Federacije iz svih zapadno-političkih procesa, podsete da su vojno-oružani angažmani NATO, kao i vodećih svetskih sila u ovom savezu, od 1994. godine, pa do danas odgovorni za smrt nekoliko milona ljudi širom sveta. Uz uvažavanje žrtava raznih NATO – agresija, nije potrebno da sada nabrajamo sve države koje su bile pogođene brutalnim vojnim intervencijama ovog, suštinski neoimperijalnog vojno-političkog saveza.
Iz tih razloga, bilo je opravdano pitanje Mika Volasa, evroparlamentarca iz Irske, Evropskom parlamentu prilikom izglasavanja pomenute rezolucije u Rusiji: „Ako se složimo da je NATO ubio milione ljudi, zar nije ova rezolucija o Rusiji, zapravo vrhunac apsurda“.
Međutim, ceo svet je postao apsurdan od momenta kada su Kina i Rusija izrazile nameru da u međusobnoj trgovini „zaobiđu“ dolar. Ceo svet je postao je postao apsurdan od trenutka kada je postalo jasno da će Severni tok 2 i Turski tok ojačati energetske i privredne relacije između Rusije i ostatka Evrope, posebno Nemačke. Ceo svet je postao apsurdan kada je nivo uvoza enrgenata u Indiju eksponencijalno uvećan samo u 2021. godini.
Sve apsurde izazvala je neoimperijalna težnja Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika da sačuvaju svoje pozicije dominantne geopolitičke, političke i ekonomske moći do sredine ovog stoleća, a u jasnom „svetlu“ da od dolaska Vladimira Putina na vlast u Rusiji i uspona Kine od 2001. godine, planeta ne može da ostane geopolitički monolitna „mapa“ pod nadzorom političkog Zapada. Osim silom!
I sila je „progovorila“. Rat u Ukrajini nikako nije bio uzrok ovog velikog geopolitičkog sloma, već njegov povod. Namere kijevskog režima Zelenskog da svoju državu „učlani u NATO“, uz godine terora nad ruskim i rusofonim stanovništvom u Donbasu izazvali su Rusiju da, praktično u „hodniku svoje kuće“ konačno reaguje.
Da li je ta reakcija u vidu Specijalne vojne intervencije realizovana na adekvatan način, posmatrano sa ruskog vojno-političkog, posebno vojno-strateškog i vojno-taktičkog aspekta, diskutabilno je pitanje.
Takođe, neupitno je da postoji i ruski neoimperijalizam. Koja velika sila u istoriji, kao i danas nije imala, makar i segmente imperijalističke politike u samoj agendi svog postojanja?! Pobogu, nijedna velika sila ne bi mogla da bude „velika“, da istovremeno nije i „imperijalna“.
Međutim, velika želja autora ovog teksta je da razume argumente pojedinih geopolitičkih analitičara i kritičara ruske spoljne politike i još više geopolitike ruskog sveta, koji uporno ubuđuju i javnost u našoj zemlji da „ruski imperijalizam ima maligni karakter“, dok je imperijalizam kolektivnog Zapada ili njegovih vodećih centara političke moći, zapravo „zdrav i blagodatan za ljudske duše“.
Nisu li to argumenti i sledbenika sektaških grupacija, koje oni predstavljaju, kao svoje „veruju“?!
Sa opisanim ideološko-političkim i geopolitičkim pozicijama svih sukobljenih strana izlišno je da očekujemo kraj rata u 2023. godini. Naprotiv!
Velika inicijativa ukrajinskih oružanih snaga u poslednjih nekoliko meseci donekle posustaje. Konsolidacija unutar jedinica ruskih oružanih snaga počela je.
Sve to ukazuje da će zimski period (kada je zbog vremensko-atmosferskih i georeljefinih uslova otežano izvođenje širih ratnih operacija na toj teritoriji) biti iskorišćen kako bi obe sukobljene strane izvršile dopunu reursa logističko-materijalnog karaktera i svakako pregrupisavanja njihovih vojnih snaga.
Cilj ukrajinskih oružanih snaga jeste da svoju ofanzivu usmere od Nove Kahovke prema Armjansku i dalje prema Krimu, kada je u pitanju Hersonska oblast i od Zaporožja prema Melitopolju, kada je reč o zaporoškoj oblasti. Namera vojnog vrha Oružanih snaga Ukrajine, kao i NATO jeste da ukrajinske snage osvoje nove pozicije na „vratu Krima“, kako bi došle u poziciju da ugroze i samo poluostrvo, što bi (ako bi u tome uspele) predstavljalo snažan podstrek za njima toliko neophodnim prestižom u dosadašnjem toku rata.
Takođe, osvajanjem Melitopolja, ukrajinske snage „pribavile bi sebi“ značajan strateški oslonac, koji bi im onda omogućio da „preseku“ kopnenu vezu Rusije od Krima prema Donbasu, uz narušavanje kontinuiteta ruske kontrole nad primorskom obalom u Azovskom moru, čime bi ovaj „crnomorski rukavac prestao da postoji kao rusko more“.
Postoje uverenja da bi ove projekcije toka rata u 2023. godini, posebno u njenoj prvoj polovini, trebalo da posmatramo u kontekstu određenih mirovnih pregovora ili mogućeg nacrta nekakvog budućeg mirovnog sporazuma, prema kome bi Rusija zadržala Krim i možda ceo Donbas.
Međutim, ne postoji mogućnost da takav mirovni sporazum ikada bude implementiran. Ovaj rat završiće se pobedom jedne ili druge države. Postavlja se pitanje, šta bi to trebalo da predstavlja pobedu ili poraz za obe ove sestrinske zemlje i narode?! A posebno za NATO!
(kraj prvog dela)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
