Није лако бити родитељ. Колико год се трудили да држимо своје понашање под контролом, људска смо бића и некад радимо ствари којима се не поносимо. У то спада и “трачарење”, којем несвесно учимо и нашу децу.
Живимо у времену када је намиривање основних потреба већ само по себи стресно и напорно. Покушавамо да балансирамо посао, одржавање домаћинства, намиривање дечијих основних потреба и евентуално углавимо који тренутак за себе.
Чак и у идеалним условима, све ово захтева напор, а услови су најчешће далеко од идеалних. Медији и друштво нам често намећу нереалне стандарде због којих желимо да пред другима делује као да све постижемо са лакоћом.
Међутим, оваква слика стварности може постојати само на Инстаграму. Иза свачијих затворених врата, реалност је далеко од савршенства, а деца су просто искрена. Брутално искрена. Да ли је уопште могуће научити децу да постоје ствари које треба да остану у кругу породице?
Када деца почињу да “трачаре”?
Према студији Британског журнала за развојну психологију, оговарање почиње већ око пете године, истиче, психолог Лео Иванишевић.
Притом, треба имати у виду да васпитачи у вртићу, наставници у школи, а и друга деца постављају питања: „Шта ти раде мама и тата?“, „Да ли те слуша брат?“, „Како је код куће?“, „Како си провео распуст?“.
Уколико ваше дете покаже неки облик проблематичног понашања у школи или у вртићу, то ће неминовно покренути тему шта му се дешава код куће.
Иако бисмо могли све ово да видимо као забадање носа и задирање у приватност, морамо имати на уму да се у многим породицама, иза затворених врата заиста дешавају врло проблематичне ствари, ствари које би родитељи најрадије заташкали, али о којима просто не сме да се ћути.
Такође, треба имати у виду да захтевање од детета да чува неку породичну тајну може бити врло збуњујуће за дете. Деца су егоцентрична и верују да све има неке везе са њима. Ваша срамота постаје њихова срамота.
Тајне које „чувамо у кругу породице“ углавном имају за циљ да се избегне осуда других. Осуда, тајновитост и ћутање су главне компоненте срамоте.
Уколико од вашег детета захтевате да о нечему ћути, тиме шаљете поруку да са вашом породицом нешто није у реду, што дете често тумачи као да нешто са њим није у реду, што ће касније утицати на његово самопоуздање и осећање адекватности.
Уколико је дете испричало нешто што „није требало“, јако је важно да од тога не правите драму и да покушате да избегнете срамоту као разлог за ћутање.
Право питање је: да ли заиста желите да излажете дете нечему или да га увлачите у нешто што ће оно после морати да крије? Звучи сурово, али ако вас је од нечега блам, то је само ваш проблем. Дете није ту да буде чувар вашег угледа. „Ћути, срамотиш ме“ је врло токсична порука.
Како објашњава наш саговорник, понашање родитеља је главни модел по ком деца уче. Ваше понашање је важније од онога што говорите. Стога, немојте ви пред децом оговарати друге људе или чланове ваше породице.
Немојте водити разговоре о тешким, комплексним или проблематичним темама пред децом. Немојте пред децом покретати теме које су превише емотивно набијене и током којих нећете моћи да се контролишете.
Научите децу златно правило: Ако немаш ништа лепо да кажеш, боље немој ни да говориш.
Наравно, битно је да се и ви држите овог правила. Немојте увлачити децу у ситуације које нећете моћи да им објасните на прави начин и које ће од деце захтевати да нешто крију.
Уколико се стидите нечега што се дешава унутар ваше породице, то нећете решити скривањем. Не можемо побећи од предрасуда, али важно је да не осуђујемо себе.
Није срамота уколико нисте завршили факултет, уколико сте тренутно незапослени, уколико зарађујете мање, уколико сте друге боје коже или националности, уколико решавате неки здравствени проблем, уколико сте разведени или уколико је неки члан ваше породице друге сексуалне оријентације.
Такве ствари је много боље прихватити, научити дете да су оне океј, ма шта неко други рекао и не оптерећивати ни себе ни дете тиме „шта ће село рећи“.
Наравно, неке ситуације су објективно проблематичне, а последице одређених ситуација иду много даље од пуке „осуде комшилука“. У такве ситуације дете не треба превише ни упетљавати.
Са друге стране, не смемо их ни скривати и пуштати их да ескалирају. Није срамота уколико сте у токсичном односу, уколико неки члан породице има проблем са зависношћу, уколико неки члан породице има проблема са менталним здрављем или законом, или уколико неко у породици трпи насиље.
Такве ствари је потребно решавати уз адекватну и стручну подршку, а не скривати их.
Не свађајте се пред децом
Родитељи су ту да дете науче здравим моделима цивилизоване и асертивне комуникације. Уколико родитељи немају добру емотивну регулацију, неће моћи ни да науче дете да се добро емотивно регулише.
Притом, ситуације у којима се родитељи међусобно називају погрдним именима, вичу једно на друго, или кажњавају једно друго кроз третман ћутањем и пасивну агресију су јако збуњујуће за дете које има потребу да воли оба своја родитеља и које не може да разуме комплексност неспоразума.
Деца имају потребу да ове ситуације препричају некоме, јер имају потребу да им неко појасни шта се то догодило. Ствари о којима можемо да причамо су аутоматски мање страшне, зато је деци потребно да причају о ономе што им се дешава и о ономе чему сведоче, а не да ћуте.
Иако децу не можемо спречити да препричавају дешавања из куће, колико год то понекад било бламантно за родитеље, нису ретке ни ситуације када деца измишљају догађаје и тиме креирају веома непријатне ситуације за обе стране.
Ево како томе да станете на пут.
Стаћете на пут томе тако што ћете открити о чему се заиста ради и који су прави разлози који се крију иза овог понашања, каже психолог.
Од деце која су млађа од 8 година можемо очекивати разне приче. Неке су напумпане зато што деца још увек немају јасну линију између фантазије или реалности, а неке су просто начин да се привуче пажња.
Уколико деца „филују“ приче како би оне биле занимљивије, то само значи да имају неки проблем са самопоуздањем, да осећају притисак околине да буду занимљивији или да им није посвећено довољно пажње.
Овакво понашање некад може бити и позив у помоћ или позив да га слушаоци озбиљније схвате. Деца не виде свет истим очима као и ви. Нешто што је за вас био небитан успутни догађај, за дете може бити јако важно.
Могуће је и да деца додају одређене детаље у причу зато што им је онда лакше да разумеју шта се догодило. На вама је да им помогнете да боље разумеју реалност која их окружује и да им пружите безбедно и предвидиво окружење за развој.
Trudna sam! Kako su na ovu vest reaguju muževi, deca, bake i deke?
Преузмите андроид апликацију.
