Nije lako biti roditelj. Koliko god se trudili da držimo svoje ponašanje pod kontrolom, ljudska smo bića i nekad radimo stvari kojima se ne ponosimo. U to spada i “tračarenje”, kojem nesvesno učimo i našu decu.
Živimo u vremenu kada je namirivanje osnovnih potreba već samo po sebi stresno i naporno. Pokušavamo da balansiramo posao, održavanje domaćinstva, namirivanje dečijih osnovnih potreba i eventualno uglavimo koji trenutak za sebe.
Čak i u idealnim uslovima, sve ovo zahteva napor, a uslovi su najčešće daleko od idealnih. Mediji i društvo nam često nameću nerealne standarde zbog kojih želimo da pred drugima deluje kao da sve postižemo sa lakoćom.
Međutim, ovakva slika stvarnosti može postojati samo na Instagramu. Iza svačijih zatvorenih vrata, realnost je daleko od savršenstva, a deca su prosto iskrena. Brutalno iskrena. Da li je uopšte moguće naučiti decu da postoje stvari koje treba da ostanu u krugu porodice?
Kada deca počinju da “tračare”?
Prema studiji Britanskog žurnala za razvojnu psihologiju, ogovaranje počinje već oko pete godine, ističe, psiholog Leo Ivanišević.
Pritom, treba imati u vidu da vaspitači u vrtiću, nastavnici u školi, a i druga deca postavljaju pitanja: „Šta ti rade mama i tata?“, „Da li te sluša brat?“, „Kako je kod kuće?“, „Kako si proveo raspust?“.
Ukoliko vaše dete pokaže neki oblik problematičnog ponašanja u školi ili u vrtiću, to će neminovno pokrenuti temu šta mu se dešava kod kuće.
Iako bismo mogli sve ovo da vidimo kao zabadanje nosa i zadiranje u privatnost, moramo imati na umu da se u mnogim porodicama, iza zatvorenih vrata zaista dešavaju vrlo problematične stvari, stvari koje bi roditelji najradije zataškali, ali o kojima prosto ne sme da se ćuti.
Takođe, treba imati u vidu da zahtevanje od deteta da čuva neku porodičnu tajnu može biti vrlo zbunjujuće za dete. Deca su egocentrična i veruju da sve ima neke veze sa njima. Vaša sramota postaje njihova sramota.
Tajne koje „čuvamo u krugu porodice“ uglavnom imaju za cilj da se izbegne osuda drugih. Osuda, tajnovitost i ćutanje su glavne komponente sramote.
Ukoliko od vašeg deteta zahtevate da o nečemu ćuti, time šaljete poruku da sa vašom porodicom nešto nije u redu, što dete često tumači kao da nešto sa njim nije u redu, što će kasnije uticati na njegovo samopouzdanje i osećanje adekvatnosti.
Ukoliko je dete ispričalo nešto što „nije trebalo“, jako je važno da od toga ne pravite dramu i da pokušate da izbegnete sramotu kao razlog za ćutanje.
Pravo pitanje je: da li zaista želite da izlažete dete nečemu ili da ga uvlačite u nešto što će ono posle morati da krije? Zvuči surovo, ali ako vas je od nečega blam, to je samo vaš problem. Dete nije tu da bude čuvar vašeg ugleda. „Ćuti, sramotiš me“ je vrlo toksična poruka.
Kako objašnjava naš sagovornik, ponašanje roditelja je glavni model po kom deca uče. Vaše ponašanje je važnije od onoga što govorite. Stoga, nemojte vi pred decom ogovarati druge ljude ili članove vaše porodice.
Nemojte voditi razgovore o teškim, kompleksnim ili problematičnim temama pred decom. Nemojte pred decom pokretati teme koje su previše emotivno nabijene i tokom kojih nećete moći da se kontrolišete.
Naučite decu zlatno pravilo: Ako nemaš ništa lepo da kažeš, bolje nemoj ni da govoriš.
Naravno, bitno je da se i vi držite ovog pravila. Nemojte uvlačiti decu u situacije koje nećete moći da im objasnite na pravi način i koje će od dece zahtevati da nešto kriju.
Ukoliko se stidite nečega što se dešava unutar vaše porodice, to nećete rešiti skrivanjem. Ne možemo pobeći od predrasuda, ali važno je da ne osuđujemo sebe.
Nije sramota ukoliko niste završili fakultet, ukoliko ste trenutno nezaposleni, ukoliko zarađujete manje, ukoliko ste druge boje kože ili nacionalnosti, ukoliko rešavate neki zdravstveni problem, ukoliko ste razvedeni ili ukoliko je neki član vaše porodice druge seksualne orijentacije.
Takve stvari je mnogo bolje prihvatiti, naučiti dete da su one okej, ma šta neko drugi rekao i ne opterećivati ni sebe ni dete time „šta će selo reći“.
Naravno, neke situacije su objektivno problematične, a posledice određenih situacija idu mnogo dalje od puke „osude komšiluka“. U takve situacije dete ne treba previše ni upetljavati.
Sa druge strane, ne smemo ih ni skrivati i puštati ih da eskaliraju. Nije sramota ukoliko ste u toksičnom odnosu, ukoliko neki član porodice ima problem sa zavisnošću, ukoliko neki član porodice ima problema sa mentalnim zdravljem ili zakonom, ili ukoliko neko u porodici trpi nasilje.
Takve stvari je potrebno rešavati uz adekvatnu i stručnu podršku, a ne skrivati ih.
Ne svađajte se pred decom
Roditelji su tu da dete nauče zdravim modelima civilizovane i asertivne komunikacije. Ukoliko roditelji nemaju dobru emotivnu regulaciju, neće moći ni da nauče dete da se dobro emotivno reguliše.
Pritom, situacije u kojima se roditelji međusobno nazivaju pogrdnim imenima, viču jedno na drugo, ili kažnjavaju jedno drugo kroz tretman ćutanjem i pasivnu agresiju su jako zbunjujuće za dete koje ima potrebu da voli oba svoja roditelja i koje ne može da razume kompleksnost nesporazuma.
Deca imaju potrebu da ove situacije prepričaju nekome, jer imaju potrebu da im neko pojasni šta se to dogodilo. Stvari o kojima možemo da pričamo su automatski manje strašne, zato je deci potrebno da pričaju o onome što im se dešava i o onome čemu svedoče, a ne da ćute.
Iako decu ne možemo sprečiti da prepričavaju dešavanja iz kuće, koliko god to ponekad bilo blamantno za roditelje, nisu retke ni situacije kada deca izmišljaju događaje i time kreiraju veoma neprijatne situacije za obe strane.
Evo kako tome da stanete na put.
Staćete na put tome tako što ćete otkriti o čemu se zaista radi i koji su pravi razlozi koji se kriju iza ovog ponašanja, kaže psiholog.
Od dece koja su mlađa od 8 godina možemo očekivati razne priče. Neke su napumpane zato što deca još uvek nemaju jasnu liniju između fantazije ili realnosti, a neke su prosto način da se privuče pažnja.
Ukoliko deca „filuju“ priče kako bi one bile zanimljivije, to samo znači da imaju neki problem sa samopouzdanjem, da osećaju pritisak okoline da budu zanimljiviji ili da im nije posvećeno dovoljno pažnje.
Ovakvo ponašanje nekad može biti i poziv u pomoć ili poziv da ga slušaoci ozbiljnije shvate. Deca ne vide svet istim očima kao i vi. Nešto što je za vas bio nebitan usputni događaj, za dete može biti jako važno.
Moguće je i da deca dodaju određene detalje u priču zato što im je onda lakše da razumeju šta se dogodilo. Na vama je da im pomognete da bolje razumeju realnost koja ih okružuje i da im pružite bezbedno i predvidivo okruženje za razvoj.
Trudna sam! Kako su na ovu vest reaguju muževi, deca, bake i deke?
Preuzmite android aplikaciju.
