Kamena ali i zelena, suva, ali i umivena vodopadima, Hercegovina, tačka gde se magično susreću otomansko i austrougarsko nasleđe ali i dašak mediteranskog duha, na svojoj malenoj teritoriji raspolaže brojnim značajnim geografskim i kulturno-istorijskim lokalitetima. Ovdašnja priroda može da parira i Švajcarskoj, a komplikovana istorija i samim tim intrigantna kultura neće nikoga ostaviti ravnodušnim.
Hercegovinom su prolazili brojni osvajači, tu je delovala organizacija Mlada Bosna, tu su pisali Dučić i Šantić.
Tu se proizvodi bezbroj puta nagrađivano vino od autohtone sorte “žilavka” i tu teče smaragdna Neretva, čije ime u prevodu sa jezika starih Ilira znači “božanska voda”.
Za detaljno upoznavanje najvažnijih lokacija dovoljno je nekoliko dana, a najosnovnija ruta po Hercegovini trebalo bi da obavezno obuhvati vodopad Kravica, blagajsku tekiju na Buni, seoce Počitelj i naravno Mostar.
Kravica vodopad
Reka Trebižat teče sasvim mirno kroz Hercegovinu, sve dok se ne pretvori u dramatični vodopad koji se strmoglavi u širokom luku u smaragni “amfiteatar”.
Ova izuzetna prirodna atrakcija deluje toliko nestvarno i egzotično da ćete dok je gledate možda pomisliti da ste u Diznilendu.
Slapovi su visoki oko 28 i dugi čak 120 metara, a dnevno ih poseti i do dve hiljade ljudi. U proleće je scenografija još impresivnija jer su vodopadi bogatiji vodom, dok se u leto spuštaju nežnije te se posetioci ali i meštani rado okupaju u jezeru.
Blagajska tekija na Buni
Na samom izvoru reke Bune, u Blagaju, nalazi se derviška tekija iz 15. veka sagrađena tik uz 200 metara visoku strmu stenu, na samoj obali plavo-zelene reke.
Iako već poznato među turistima, ovo mesto je uspelo da očuva mir, tišinu i spokoj skromnog derviškog doma.
Centralni deo kompleksa čini sama tradicionalna građevina, lepa derviška kuća od drveta obložena ćilimima, sa izrezbarenim vratima, interesantnim nišama i plafonima sa radom.
Derviši su sledbenici mistične grane islama čiji značajan deo predstavlja svojevrsna meditacija kroz koju se povezuju sa prirodom, te je ovakva pozicija tekije sasvim logična.
Na vrhu litice koja se nadvija nad tekijom nalaze se ostaci srednjovekovne utvrde Stjepana Vukčića-Kosače.
Počitelj
Kada kročite u Počitelj kao da ste se vratili u prošlost. Ništa ne ukazuje na to da smo u 21. veku, osim par restorana uz sam put, u dnu sela.
Ako se, međutim, zaputite uzbrdo strmim stepenicama, naći ćete se okruženi samo trošnim zidovima, žbunjem nara i smokve i tišinom.
Zbog ovih jedinstvenih karakteristika ovo srednjevekovno seoce-tvrđava jedno je od arhitektonski najprivlačnijih sela u Bosni i Hercegovini.
Kroz Počitelj su prošli brojni osvajači, međutim odolevao je sve do 1993. godine kada je u ratu bio oštećen od strane HVO (Hrvatsko veće odbrane).
Gađana je bila i prelepa Šišman Ibrahim-pašina džamija iz 1563. koja je kasnije obnovljena. Kada od džamije produžimo uzbrdo nailazimo i na delimično srušenu tvrđavu sa koje puca božanstven pogled na Neretvu i sive seoske krovove između kojih izviruju čempresi.
Iako je po poslednjem popisu zabeleženo da u Počitelju živi 905 stanovnika, nezvanični podaci kažu da u selu ima tek dvadesetak naseljenih kuća.
Mostar
“S Mostarom je drugačije, s njim se nikad ne opraštam. Jer, Mostar možeš napustiti, al on ne napušta tebe. Uvuče ti se pod kožu, protiče ti kroz vene i sjedini se s tobom, a da nisi ni svjestan toga. I onda je kasno, nostalgija te zauvijek vuče ka gradu rođenom na obalama Neretve”, rekao je o svom rodnom gradu Aleksa Šantić.
Mostar se, zapravo, uvuče u kožu brzo i neprimetno, i nije potrebno biti u njemu rođen da bi ste ga zavoleli.
Jedan od najromantičnijih gradova u SFRJ osvaja svojim kaldrmisanim ulicama, dramatičnim pogledom na reku sa svog slavnog mosta, šarenim bazarom, dobrim vinom i ukusnom hranom, ali i ljubaznošću lokalnog stanovništva.
Najlepši je noću, kada se upale stotine sijalica, a vrućina posustane, pa ljudi izmile na Kujundžiluk u potrazi za šarenim sitnicama.
Najveći grad u Hercegovini doživeo je reinkarnaciju, mada su u njemu i danas vidljive (i manje vidljive) bolne posledice rata devedesetih.
Najcrnjim momentom u modernoj istoriji grada smatra se 9. novembar 1993. kada je srušen njegov prepoznatljivi stari most koji je vekovima spajao levu i desnu obalu Neretve. Most je obnovljen i otvoren 2004. godine, da bi godinu kasnije postao i UNESCO spomenik.
Autor teksta: N. K.
Preuzmite android aplikaciju.
