Камена али и зелена, сува, али и умивена водопадима, Херцеговина, тачка где се магично сусрећу отоманско и аустроугарско наслеђе али и дашак медитеранског духа, на својој маленој територији располаже бројним значајним географским и културно-историјским локалитетима. Овдашња природа може да парира и Швајцарској, а компликована историја и самим тим интригантна култура неће никога оставити равнодушним.
Херцеговином су пролазили бројни освајачи, ту је деловала организација Млада Босна, ту су писали Дучић и Шантић.
Ту се производи безброј пута награђивано вино од аутохтоне сорте “жилавка” и ту тече смарагдна Неретва, чије име у преводу са језика старих Илира значи “божанска вода”.
За детаљно упознавање најважнијих локација довољно је неколико дана, а најосновнија рута по Херцеговини требало би да обавезно обухвати водопад Кравица, благајску текију на Буни, сеоце Почитељ и наравно Мостар.
Кравица водопад
Река Требижат тече сасвим мирно кроз Херцеговину, све док се не претвори у драматични водопад који се стрмоглави у широком луку у смарагни “амфитеатар”.
Ова изузетна природна атракција делује толико нестварно и егзотично да ћете док је гледате можда помислити да сте у Дизниленду.
Слапови су високи око 28 и дуги чак 120 метара, а дневно их посети и до две хиљаде људи. У пролеће је сценографија још импресивнија јер су водопади богатији водом, док се у лето спуштају нежније те се посетиоци али и мештани радо окупају у језеру.
Благајска текија на Буни
На самом извору реке Буне, у Благају, налази се дервишка текија из 15. века саграђена тик уз 200 метара високу стрму стену, на самој обали плаво-зелене реке.
Иако већ познато међу туристима, ово место је успело да очува мир, тишину и спокој скромног дервишког дома.
Централни део комплекса чини сама традиционална грађевина, лепа дервишка кућа од дрвета обложена ћилимима, са изрезбареним вратима, интересантним нишама и плафонима са радом.
Дервиши су следбеници мистичне гране ислама чији значајан део представља својеврсна медитација кроз коју се повезују са природом, те је оваква позиција текије сасвим логична.
На врху литице која се надвија над текијом налазе се остаци средњовековне утврде Стјепана Вукчића-Косаче.
Почитељ
Када крочите у Почитељ као да сте се вратили у прошлост. Ништа не указује на то да смо у 21. веку, осим пар ресторана уз сам пут, у дну села.
Ако се, међутим, запутите узбрдо стрмим степеницама, наћи ћете се окружени само трошним зидовима, жбуњем нара и смокве и тишином.
Због ових јединствених карактеристика ово средњевековно сеоце-тврђава једно је од архитектонски најпривлачнијих села у Босни и Херцеговини.
Кроз Почитељ су прошли бројни освајачи, међутим одолевао је све до 1993. године када је у рату био оштећен од стране ХВО (Хрватско веће одбране).
Гађана је била и прелепа Шишман Ибрахим-пашина џамија из 1563. која је касније обновљена. Када од џамије продужимо узбрдо наилазимо и на делимично срушену тврђаву са које пуца божанствен поглед на Неретву и сиве сеоске кровове између којих извирују чемпреси.
Иако је по последњем попису забележено да у Почитељу живи 905 становника, незванични подаци кажу да у селу има тек двадесетак насељених кућа.
Мостар
“С Мостаром је другачије, с њим се никад не опраштам. Јер, Мостар можеш напустити, ал он не напушта тебе. Увуче ти се под кожу, протиче ти кроз вене и сједини се с тобом, а да ниси ни свјестан тога. И онда је касно, носталгија те заувијек вуче ка граду рођеном на обалама Неретве”, рекао је о свом родном граду Алекса Шантић.
Мостар се, заправо, увуче у кожу брзо и неприметно, и није потребно бити у њему рођен да би сте га заволели.
Један од најромантичнијих градова у СФРЈ осваја својим калдрмисаним улицама, драматичним погледом на реку са свог славног моста, шареним базаром, добрим вином и укусном храном, али и љубазношћу локалног становништва.
Најлепши је ноћу, када се упале стотине сијалица, а врућина посустане, па људи измиле на Кујунџилук у потрази за шареним ситницама.
Највећи град у Херцеговини доживео је реинкарнацију, мада су у њему и данас видљиве (и мање видљиве) болне последице рата деведесетих.
Најцрњим моментом у модерној историји града сматра се 9. новембар 1993. када је срушен његов препознатљиви стари мост који је вековима спајао леву и десну обалу Неретве. Мост је обновљен и отворен 2004. године, да би годину касније постао и UNESCO споменик.
Аутор текста: Н. К.
Преузмите андроид апликацију.
