Национални идентитет Мађара изграђен је у више етапа и више праваца током процеса историјског дугог трајања. Он је профилисан најпре кроз антиосманску и антихабзбуршку борбу, да би касније примио облик обједињавања територија Круне Св Стефана (до 1918/1945) и антисовјетска-антикомунистичка обележја. Посебно су Револуције 1848/1849 и 1956. карактеристичне у том погледу. Национални порази који су уследили после поменутих Револуција учвршћени су антихабзбуршким /1848/ и антисовјетским /1956/ тоновима. Тако се култ слободе, националног пожртвовања и националне неправде, надоградио у једну од најважнијих компонената савременог националног идентитета Мађара.
Више је фактора који су утицали на начин стварања мађарског националног политичког концепта. Дубоко укорењени у најпре антиосманску, а потом и антихазбуршку традицију, творци мађарске политичке и државне нације имали су простор са погледом у прошлост. Као пример узимана је традиција круне Св. Стефана/ Сент Иштвана, као темељ мисли о мађарској средњевековној (моћној) држави.
Идеја о болном поразу код Мохача 1526, када је Мађарска била једина препрека османском надирању на хришћанску Европу део је мозаика. Болни и трагични порази попут Мохача 1526, Вилагоша 1849, потом Тријанон 1920, те револуције 1956, дају трајни печат у обликовању мађарског националног идентитета.
Он се формира на традицијама борбе за слободу, чврсте међусобне повезаности простора на којима живе Мађари и ратничким традицијама мађарског народа које су биле посебно јаке.
У својим ставовима у одбрани Мађарске прагматичне санкције (1723) политичке елите су налазиле инспирацију и ослонац у јачању свести јединства Мађара.
Антихабзбуршке традиције ће наћи гласног одјека у детронизацији Хабзбурга, најпре у Оноду 1708, а потом и 14. априла 1849. У том моменту Лајош Кошут је проглашен за регента, а мађарска за независну државу од Хабзбурговаца. Генерално Револуција 1848, њени Априлски закони, војна борба против Беча за одбрану устава и територије дубоко се урезала у култ мађарске државе.
Идеја слободе и равноправности које ће симболисати Влада и Кошут Лајош до данас стоје као темељи модерне мађарске државе. Кошут је свакако после прогонства 1849, постао симбол националног јунака, што се посебно видело приликом преноса његовог тела у Будимпешту. Уз највеће почасти и свечаности и присуство незапамћено много народа, а европска штампа тога времена била је препуна извештаја и написа о том важном догађају.
Предаја генерала Артура Гергеија код Вилагоша 13. августа 1849, такође је дан запамћен у мађарској националној историји.
Дана 6. октобра 1849, 13 мађарских генерала је погубљено у Араду. Сцене погубљења из Арада трајно су остале урезане у културу сећања као један од најзначајнијих догађаја. Симбол рушења идеала слободе, тежње за поштовањем права и законитости, мађарског јединства, а уједно и весник наставка сталне борбе мађарских елита за своју националну државу у држави Хабзбурга.
Додајмо, да је у комунистичкој историографији после Другог светског рата, култ и дух револуционара Кошута посебно негован и истицан као пример рушења старог поретка и буђења нове социјалне правде те и републиканских идеја.
У погледу чувених дешавања 1956, у креирању идентитета јединства, они имају важну улогу. Додајмо пре тога, у међуратној Мађарској спознаја губитка историјских територија била је једна од тачака кључања.
Некадашња Угарска сведена је на трећину своје територије, Тријанонским уговором 1920.
Мађарска је од 20. јануара 1945. фактички престала да активно војно учествује у Другом светском рату, када је потписано примирје у Москви са представницима СССР, САД и Велике Британије. Полако, али сигурно од јесени 1945, Совјетски утицај у Мађарској постаје трајнији и доминантнији. Водеће личности постају Маћаш Ракоши, Имре Нађ, Јанош Кадар и Ласло Рајк.
Дешавања Октобра 1956, почињу симболички 6. октобра (истог дана када су погубљени мађарски генерали заповедници мађарске револуционарне војске у Араду 1849) када су сахрањени Ласло Рајку, Тибор Сењеји, Андраш Салаи, Ђерђ Палфи који су осуђени и погубљени на монтираном процесу током октобра 1949. На сахрани је присуствовало око 100 000 људи.
Дана 17. октобра 1956, удружење писаца затражило је да 15. март 1848, као дан Револуције/ устанка буде проглашен за национални празник.
Студенти Техничког факултета у Сегедину 22. октобра су тражили да се врати Кошутов грб као национални симбол Мађарске и повуку Совјетске трупе. У међувремену повукао се Ракоши, а демонстрације су заказане за 23. октобар.
У наредних 10-ак дана до 4. новембра, махом на улицама Будимпеште се решавало питање политичког опстанка тадашње Мађарске. Осећање антикомунизма преплавило је студентску омладину широм Мађарске. Догађаји се нижу динамично и бурно.
Успон и пад Имреа Нађа, формирање нове владе 25. октобра, иступање Мађарске из Варшавског пакта 1. новембра, уз познате догађаје у југословенској амбасади (4-22. новембра), совјетске тенкове на улицама Будимпеште, дају скицу за портрет Мађарске револуције 1956.
Слика првог покушаја смене комунистичких власти остала је трајна колективна спона у свести Мађара. У култури сећања и формирању националног идентитета Револуције 1848. и 1956, чине саставнице које су кључне по много чему. Стотине спомен обележја широм Мађарске, симболи и заставе из 1956, конституисање два национална празника у марту и октобру, сведоче о томе. Ништа мање постоји непрекидно подсећање на најславнијег хероја нације Кошут Лајоша и трагичне догађаје у Араду 1849.
Идеја и слика две Револуције које су завршене краткорочно поразима, дали су у дугорочном смислу националним елитама могућност да надограде и прошире колективну свест јачањем управо идеје слободе, отпора страном фактору, националне посебности и хришћанским вредностима.
Идеје Револуција 1848. и 1956. стога су један од стубова ослонаца, борбе за очување и уздизање Мађарске и широко утканог хришћанског наслеђа старе централно-европске државе.
Аутор: проф др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
