Antisrpske demonstracije u Zagrebu 1899. godine prilikom proslave poznatog srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, takođe su bile deo pravaša i njihovih grupacija. Paradoks je tim pre veći, pošto je Zmaj bio poznati zagovornik sloge Srba i Hrvata. Kao i do tada incidenti su okarakterisani kao delo neodgovornih i zavedenih studenata i pojedinaca.
Stvari su bile mnogo dublje. Podsećanja radi suština napada na Srbe, koji nisu mogli da prihvate isključivo položaj u okviru hrvatskog političkog naroda, bila je identična i kod drugih stranaka i posebno u nastupima i političkoj akciji bana Ivana Mažuranića.
U Dalmaciji je stanje takođe bilo vrlo komplikovano.
Don Mihovil Pavlinović bio jedan od najglasnijih zagovornika pravaške (i politike hrvatskog državnog istorijskog prava) politike. Njegovi poziv na antisrpsku delatnost i akciju bili su česti i oštri.
Savo Bjelanović i vladika Nikodim Milaš bili su česta meta napada stranačkih novina pravaša, ali liberalnih političara koji su zagovarali slične ideje. Pavlinović je sa tonom prepunim uvreda negirao postojanje Srba ili tražio krivca u Srbima za svaki problem koji imaju Hrvati.
Takav model rado je koristio i Eugen Kvaternik. Srbi su po pravilu neprijatelji Hrvatske ili sarađuju sa Mađarima i Italijanima (u Dalmaciji) protiv Hrvata i uvek su prikazani kao nekakav remetilački faktor.
Ova matrica bila je ključna i postaće narativ politike koju će vrlo često koristiti hrvatske političke elite. Pomoć koju su Miletić i liberali izražavali na Hrvatskom saboru u borbi za reviziju Hrvatsko-ugarske nagodbe je zaboravljena i prenebregnuta.
Eugen Kvaternik otvoreno piše Pavlinoviću da su Srbi nakot vere, barbari, bizantinci, nebraća, jasno pokazujući mržnju i prema Srbima i pravoslavlju. Starčević se nadovezivao rečima iz 1870, Narod hervatski neće trpeti da ta sužanjska pasmina oskvernjuje svetu zemlju Hrvata.
Frano Supilo, poznati hrvatski političar delio je slično mišljenje kao Kvaternik i Starčević, tvrdeći da nema Srba u Dalmaciji. Posebno je značajno naglasiti da je Supilo kasnije promenio kurs i bio jedan od stvaralaca Hrvatsko-srpske koalicije (!?). Svakako ide u prilog činjenici da je Koalicija bila po svojoj suštini mnogo više antimađarska nego projugoslovenska, što je tema za posebno razmišljanje.
Tokom vladavine bana Karolja Kuena Hedervarija (1882-1903), Srbi su optuženi kao saradnici i pomagači Hedervarija u rušenju Hrvatske.
Oni su proglašeni izdajnicama uz forisiranje ideje da pomažu Mađarima da ruše Hrvatsku. Pri tome činjenica da uz tzv. Kuenove Srbe, postoji mnogo veći broj Kuenovih Hrvata, kasnije je vešto skrajnuta.
Model u kome se krivica svesno morala pripisati Srbima i stvoriti tenzija i u kojoj će Srbi morati da imaju osećanje pritiska, bila je konstanta pravaške politike, koja će vremenom uhvatiti dubokog korena. Vešto prebacivanje na ideju srpske krivice, veliko srpske ideje, veliko srpske buržoazije, Velike Srbije, izdaje Hrvatske i sl, koja će posle Drugog svetskog rata biti dominanatna, imala je uporište u politici koju su mnogo pre toga vodili pravaši.
Nastaviće se…
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
