Prvi put sam čula za ovo zagrevanje stolice u drugom razredu osnovne. Učitelj je roditeljima dečaka sa kojim sam sedela u klupi rekao da mora da zagreje stolicu i da više radi matematiku. Roditelji su bili onako smušeni, skrušeni i rekli da će da ga pritegnu i vežu za stolicu.
Babi i dedi, a posle i mojim roditeljima su bili potrebni ceo taj dan, a bogami i sutradan, da me uvere da tog dečaka neće zapravo vezivati konopcima za stolicu niti ložiti vatru ispod stolice na kojoj on sedi tako vezan. Neće mu se ništa loše desiti, mudrovao je moj deda, samo će roditelji sa njim malo više da rade i vežbaju matematiku. Nismo svi za sve, dodala je baba, neki su bolji u matematici, neki u pisanju.
„U čemu sam ja dobra? “, a potajno sam se već plašila, za šta ne budem dobra, možda i mene privežu za tu stolicu.
„Matematika ti dobro ide a i pisanje“, rekao je deda. „Jezike verglaš, a vala, sve češće me pobeđuješ u šahu“.
Odahnula sam, dobro je, neće me vezivati. Nit zagrevati tu stolicu.
Iskreno, uvek sam volela druženje sa knjigom, tačnije knjigama. Nikad me, hvala Bogu, nisu terali da zagrevam stolicu. Premda je moja okolina mislila da je besomučno grejem- ne grejalicom, već , naravno sedenjem na njoj.
„Dragana je štreberka“. ( Knjige manje mogu da te povrede nego ljudi).
„Ona sve zna“. ( Pa ne baš, ali umem da se snađem.)
„Od toliko učenja je oćoravela“. ( Ne baš, to je posledica jedne saobraćajke, ali baš me bilo briga da ljude razuveravam).
Na sreću te ljubavi prema učenju, čitanju, vežbanju, napravila sam sebi imunitet u odnosu na “zagrevanje stolice“.
Doduše, ne da sam znala gde mi se stolica i radni sto uopšte i nalaze u sobi. Na stolu je bilo svega, samo ne mesta za neko širenje knjiga. Na stolici, opet svega, i metalofon, i oprema za fizičko i geografski atlas, i Boga pitaj šta još sve. Tata je uspevao da razgrne te moje zaštitne čini sa stola onda kad je sa strpljenjem sveca, sedao na tu stolicu i mene postavljao na neku drugu stolicu da mi objasni geometriju i pravi mi društvo dok ja crtam nešto iz tehničkog ( a što je uvek završavalo sa time da to što ja nacrtam, u stvarnosti ne bi moglo da se napravi).
Godinama sam se branila da ne mogu da sedim na stolici jer eto, nalazi se u uglu gde ima neke loše energije, jer tačno ispod sobe, mačak Miša već godinama čuči i spava a zna se, mačke ta mračna mesta privlače. Pa mi je tata premestio radni sto i stolicu u drugi ugao sobe. Onda mi je bilo mračno. I opet, nikako da sednem na tu stolicu.
„Hoćeš li ti ikada koristiti taj radni sto i kao sva druga deca učiti sedeći na stolici“, gunđala je mama.
A ja, samo još kao šišmiš nisam visila sa plafona i tako učila, čitala. I ležala na podu, i na boku i na stomaku, i u turskom sedu, i naslonjena na zid i na krevet, ali sve kilometrima daleko do stolice. Ko zna, možda je to bio onaj strah, stečen još davno, ako joj se približim, možda mi sažežu neki oganj ispod nje, jer zagrevanje nje prirodnim putem- mi ne ide.
Nisam toj stolici i radnom stolu prilazila ni tokom srednje škole, niti studija. Završili su na spratu, gde sam bezuspešno pokušala ćerki da ih utrapim. Skupljaju prašinu, negde. Nije im ni ona nešto prilazila.
Shvatila sam, tek kad je ćerka krenula u više razrede osnovne škole, da je to „zagrevanje stolice“ pogrešno na više načina.
Prvo, umesto da učeniku pokaže koliko je sjajan i zahvalan taj svet saznavanja novih informacija, pretnja „zagrevanjem stolice“ ga je samo odvlačila od toga. Dete želi da radi zabavne stvari, da se igra žmurke, igra igrice, ćućori naokolo sa društvom, dok je „zagrevanje stolice“ jednako dugotrajnom rađenju nečega što je beskrajno dosadno.
Drugo, današnja deca, zbog pojave interneta i svih drugih izvora informacija koji su im dostupni ne mogu dugo vremena da sede na jednom mestu – njihov unutrašnji drajv je promenjen i oni bi da se kreću, saznaju više, bolje, drugačije.
Generacije nas kojima je Prosvetina enciklopedija u tri toma bila jedini izvor informacija to ne shvatamo. Mi i dalje pokušavamo našoj ili nečijoj drugoj deci da nametnemo način ponašanja i rada koji je važio za nas i bio jednako poguban i za nas tada, a kamoli za milenijalce danas.
„Što više učiš, dobićeš bolju ocenu“.
„Zagrej stolicu, tako se ne završava škola/fakultet/kurs itd“.
„Morate više da radite“ ( čitaj da učiš i bubaš napamet svaku reč i zarez, jer to jedino donosi dobru ocenu na bilo kom nivou obrazovanja).
Kako da ne.
Količina/dužina procesa učenja nije više jednaka oceni koja se dobija.
Numerički prikazi nečijeg postignuća se prevazilaze, jer sada postoje čitave druge skale i načini provere nečijeg teorijskog ili praktičnog znanja, ili veština, koje nisu nužno u numeričkom obliku. Postaje važno da li imate ideju kako da rešite problem pred vama, a ne da citirate šta su čuveni antički mislioci mislili/rekli o nečemu vekovima iza nas (na stranu što volim antičke mislioce , no to je druga priča, za drugi put).
Čujem i dalje često od studenata da im roditelji (otprilike moji vršnjaci) ponavljaju u različitim kombinacijama to „zagrevanje stolice“.
Da moraju da rade više. Da uče više- ne znam šta je to više, možda 12 sati dnevno. Garantujem da oni sami nisu toliko provodili nad knjigom. Dobra namera roditelja, u svojoj realizaciji ne mora uvek ispasti dobra i po dete.
I danas je moj radni sto (drugi sto, ne onaj koji je zaboravljen negde na tavanu) zatrpan. Toliko prostora da stane tastatura. I nerado uključujem desktop računar; sve nekako gledam da obavljam poslove, komunikaciju, slanje mejlova, koristeći telefon i sve nekako u hodu, ili u fotelji u spavaćoj sobi, ili negde drugde.
Brojni naučni radovi koje sam napisala prethodnih godina su ipak morali biti napisani – za radnim stolom. Rekli biste, aha, ipak je zagrejala stolicu.
Moguće. Ali svojom voljom i ljubavlju prema onome što radim, ne da mi je neko pretio, terao me, ili uslovljavao.
Sasvim je ok da uopšte ne koristite stolicu za sedenje već za odlaganje stvari, uspomena, torbi, koječega.
Sasvim je ok da dok učite ili čitate- stojite, šetate na traci u teretani, ležite na podu ili ste na klupi u parku.
Onim što radite zagrejte sebi dušu i dajte mozgu zabavu. Čak i kada je nešto što se mora, nađite razlog da ga uradite, jer vas sigurno to postignuće vodi dalje ka onome što volite/želite.
Zagrevanje stolice ostavite u prošlom veku.
Dr Dragana Ćorić, docent
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Dragane Ćorić možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
