Почетна > Блог
Блог

Драгана Ћорић: Загревање столице

Први пут сам чула за ово загревање столице у другом разреду основне. Учитељ је родитељима дечака са којим сам седела у клупи рекао да мора да загреје столицу и да више ради математику. Родитељи су били онако смушени, скрушени и рекли да ће да га притегну и вежу за столицу.
Фото: Градске инфо

Баби и деди, а после и мојим родитељима су били потребни цео тај дан, а богами  и сутрадан, да ме увере да тог дечака неће заправо везивати конопцима за столицу нити ложити ватру испод столице на којој он седи тако везан. Неће му се ништа лоше десити, мудровао је мој деда, само ће родитељи са њим мало више да раде и вежбају математику. Нисмо сви за све, додала је баба, неки су бољи у математици, неки у писању.

У чему сам ја добра? “, а потајно сам  се већ  плашила, за шта не будем добра, можда и мене привежу за ту столицу.

„Математика ти добро иде а и писање“, рекао је деда. „Језике верглаш, а вала, све чешће ме побеђујеш у шаху“.

Одахнула сам, добро је, неће ме везивати. Нит загревати ту столицу.

Искрено, увек сам волела дружење са књигом, тачније књигама. Никад ме, хвала Богу, нису терали да загревам столицу. Премда је моја околина мислила да је бесомучно грејем- не грејалицом, већ , наравно седењем на њој.

„Драгана је штреберка“. ( Књиге мање могу да те повреде него људи).

„Она све зна“. ( Па не баш, али умем да се снађем.)

„Од толико учења је оћоравела“. ( Не баш, то је последица једне саобраћајке, али баш ме било брига да људе разуверавам).

На срећу те љубави према учењу, читању, вежбању, направила сам себи имунитет у односу на “загревање столице“.

Додуше, не да сам знала где ми се столица и радни сто уопште и налазе у соби. На столу је било свега, само не места за неко ширење књига. На столици, опет свега, и металофон, и опрема за физичко и географски атлас, и Бога питај шта још све. Тата је успевао да разгрне те моје заштитне чини са стола онда кад је са стрпљењем свеца, седао на ту столицу и мене постављао на неку другу столицу да ми објасни геометрију и прави ми друштво док ја цртам нешто из техничког ( а што је увек завршавало са тиме да то што ја нацртам, у стварности не би могло да се направи).

Годинама сам се бранила да не могу да седим на столици јер ето, налази се у углу где има неке лоше енергије, јер тачно испод собе, мачак Миша већ годинама чучи и спава а зна се, мачке та мрачна места привлаче. Па ми је тата преместио радни сто и столицу у други угао собе. Онда ми је било мрачно. И опет, никако да седнем на ту столицу.

„Хоћеш ли ти икада користити тај радни сто и као сва друга деца учити седећи на столици“, гунђала је мама.

А ја, само још као шишмиш нисам висила  са плафона и тако учила, читала.  И лежала на поду, и на боку и на стомаку, и у турском седу, и наслоњена на зид и на кревет, али све километрима далеко до столице. Ко зна, можда је то био онај страх, стечен још давно, ако јој се приближим, можда ми сажежу неки огањ испод ње, јер загревање ње природним путем- ми не иде.

Нисам тој столици и радном столу прилазила ни током средње школе, нити студија. Завршили су на спрату, где сам безуспешно покушала ћерки да их утрапим. Скупљају прашину, негде. Није им ни она нешто прилазила.

Схватила сам, тек кад је ћерка кренула у више разреде основне школе, да је то „загревање столице“ погрешно на више начина.

Прво, уместо да ученику покаже колико је сјајан и захвалан тај свет сазнавања нових информација, претња „загревањем столице“ га је само одвлачила од тога. Дете жели да ради забавне ствари, да се игра жмурке, игра игрице, ћућори наоколо са друштвом, док је „загревање столице“ једнако дуготрајном рађењу нечега што је бескрајно досадно.

Друго, данашња деца, због појаве интернета и свих других извора информација који су им доступни  не могу дуго времена да седе на једном месту – њихов унутрашњи драјв је промењен и они би да се крећу, сазнају више, боље, другачије.

Генерације нас којима је Просветина енциклопедија у три тома била једини извор информација то не схватамо. Ми и даље покушавамо нашој или нечијој другој деци да наметнемо начин понашања и рада који је важио за нас и био једнако погубан и за нас тада, а камоли за миленијалце данас.

„Што више учиш, добићеш бољу оцену“.

„Загреј столицу, тако се не завршава школа/факултет/курс итд“.

„Морате више да радите“ ( читај да учиш и бубаш напамет сваку реч и зарез, јер то једино доноси добру оцену на било ком нивоу образовања).

 Како да не.

Количина/дужина процеса учења није више једнака оцени која се добија.

Нумерички прикази нечијег постигнућа се превазилазе, јер сада постоје читаве друге скале и начини провере нечијег теоријског или практичног знања, или вештина, које нису нужно у нумеричком облику. Постаје важно да ли имате идеју како да решите проблем пред вама, а не да цитирате шта су чувени антички мислиоци мислили/рекли о нечему вековима иза нас (на страну што волим античке мислиоце , но то је друга прича, за други пут).

Чујем и даље често од студената да им родитељи (отприлике моји вршњаци) понављају у различитим комбинацијама то „загревање столице“.

Да морају да раде више. Да уче више- не знам шта је то више, можда 12 сати дневно. Гарантујем да они сами нису толико проводили над књигом. Добра намера родитеља, у својој реализацији не мора увек испасти добра и по дете.

И данас је мој радни сто (други сто, не онај који је заборављен негде на тавану) затрпан. Толико простора да стане тастатура. И нерадо укључујем десктоп рачунар; све некако гледам да обављам послове, комуникацију, слање мејлова, користећи телефон и све некако у ходу, или у фотељи у спаваћој соби, или негде другде.

Бројни научни радови које сам написала претходних година су ипак морали бити написани – за радним столом. Рекли бисте, аха, ипак је загрејала столицу.

Могуће. Али својом вољом и љубављу према ономе што радим, не да ми је неко претио, терао ме, или условљавао.

Сасвим је ок да уопште не користите столицу за седење већ за одлагање ствари, успомена, торби, којечега.

Сасвим је ок да док учите или читате- стојите, шетате на траци у теретани, лежите на поду или сте на клупи у парку.

Оним што радите загрејте себи душу и дајте мозгу забаву. Чак и када је нешто што се мора, нађите разлог да га урадите, јер вас сигурно то постигнуће води даље ка ономе што волите/желите.

Загревање столице оставите у прошлом веку.

 

Др Драгана Ћорић, доцент

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Драгане Ћорић можете прочитати овде:

Dragana Ćorić: Najduži raspust

Преузмите андроид апликацију.