Razvod, kao drugi najtraumatičniji događaj u životu, ostavlja dubok trag kako u životu partnera tako i u životu deteta. Ali da li razvod mora da bude težak posao i plodno tle za razvijanje loših posledica po dete, ili može biti prilika da naučimo o sebi i odlukama koje donosimo da bismo bili srećniji?
Dete sebe doživljava tako da je pola njega majka, a pola otac. Čak i deca koja odrastaju sa razdvojenim roditeljima, biološki osećaju ovu podelu. Iako drugi roditelj nije prisutan koliko bi mogao biti da su roditelji i dalje u braku, deca i dalje imaju potrebu za njim.
Kao i u vaspitanju deteta uopšte, tako je i u procesu razvoda sva odgovornost na roditeljima.
Roditelji su za dete primarna i veoma bitna okolnost iz koje ono uzima ono što voli, prilagođava se situaciji i pokušava da ugodi roditeljima jer su njegovi roditelji centar sveta. Ukoliko razvod nije bio sporazuman, često se javljaju velike poteškoće u odnosima između roditelja koje se reflektuju i utiču na ukupan razvoj i ponašanje deteta. Da istaknem: čak i kada je razvod sporazuman, šok nije ništa manji, ali su roditelji tada više usmereni na brži oporavak i dobrobit deteta.
Ono što roditeljima uzvraća u bržem oporavku je okrivljavanje drugog partnera, samookrivljavanje, insistiranje na vraćanju na staro, strah od nepoznatog i novog, strah od usamljenosti, nisko samopoštovanje i strah za dete.
Osnova svega je uverenje da je brak jedan, da partneri nikada ne odlaze, da će nas društvo odbaciti, da dete ne može normalno da funkcioniše kada su roditelji razvedeni, da nas razvod određuje i da ne vredimo, da smo kriv i da smo mogli zadržati partnera.
Takva razmišljanja su sasvim normalna i nimalo čudna, ali kada dođe do prekretnice u životu, ako ne radimo na promeni takvih misli, biće nam još gore, pa ćemo istovremeno biti loša okolnost za naše dete. .
Neprekidno žaljenje, želja drugačije i neprihvatanje nove situacije zapravo nas čini sve nesrećnijim.
A kada smo loši, ne vidimo svoje sposobnosti, ne verujemo u uspeh, imamo manje kontrole nad emocijama, razvijamo pesimističnu percepciju budućnosti, rasejani smo, bezvoljni i slično.
Ako se ne bavimo sobom i svojim oporavkom, ne možemo biti sigurno utočište za dete. To može dovesti do otuđenja deteta od roditelja kao posledica emocionalne manipulacije detetom od strane jednog roditelja i njegovog neprihvatanja razvoda. Takođe, ne možemo da prepoznamo ili govorimo o dečjim emocijama, ne možemo da naučimo dete da reguliše emocije, da podstakne donošenje odluka kojima će biti zadovoljno, da podstakne njegovo samopouzdanje i samopoštovanje i tako dalje.
I vraćam se na početak: ako roditelj veruje da je kriv, da je partner kriv jer je doneo drugačiju odluku od očekivane, ako veruje da je dete jadno u tome, onda će se roditelj tako i ponašati. Ako razvod tumači kao svoj neuspeh i poraz onda će biti teško promeniti način na koji se ponaša i o čemu razmišlja.
Tako će rečenica „Voleo bih tatu/mamu“ pogoditi najdublje uglove srca jer će roditelj misliti da nešto duguje, da je kriv što nema drugog roditelja, da je dete emocionalno uskraćeno, da je uloga drugog roditelja treba spasiti i zameniti. , odvaja vreme za sebe, shvata svoje sposobnosti, veruje da može da uspe, želi da održi zdrav odnos sa bivšim partnerom i veruje da razvod nije sramota, umeće da kaže : ‘Mama/tata nema. Mogu li vam pomoći ili utešiti?’
Razvod može biti prilika da naučimo da izbori koje donosimo mogu biti prilika za sreću. Da ne treba da trpimo loš odnos, već da izađemo iz njega i negujemo druge odnose. Da nas tuđe ponašanje ne određuje, već da iz njega možemo da učimo. Da smo vredni toga uprkos tome što nas neko u nekom trenutku ne voli.
Preuzmite android aplikaciju.
