Развод, као други најтрауматичнији догађај у животу, оставља дубок траг како у животу партнера тако и у животу детета. Али да ли развод мора да буде тежак посао и плодно тле за развијање лоших последица по дете, или може бити прилика да научимо о себи и одлукама које доносимо да бисмо били срећнији?
Дете себе доживљава тако да је пола њега мајка, а пола отац. Чак и деца која одрастају са раздвојеним родитељима, биолошки осећају ову поделу. Иако други родитељ није присутан колико би могао бити да су родитељи и даље у браку, деца и даље имају потребу за њим.
Као и у васпитању детета уопште, тако је и у процесу развода сва одговорност на родитељима.
Родитељи су за дете примарна и веома битна околност из које оно узима оно што воли, прилагођава се ситуацији и покушава да угоди родитељима јер су његови родитељи центар света. Уколико развод није био споразуман, често се јављају велике потешкоће у односима између родитеља које се рефлектују и утичу на укупан развој и понашање детета. Да истакнем: чак и када је развод споразуман, шок није ништа мањи, али су родитељи тада више усмерени на бржи опоравак и добробит детета.
Оно што родитељима узвраћа у бржем опоравку је окривљавање другог партнера, самоокривљавање, инсистирање на враћању на старо, страх од непознатог и новог, страх од усамљености, ниско самопоштовање и страх за дете.
Основа свега је уверење да је брак један, да партнери никада не одлазе, да ће нас друштво одбацити, да дете не може нормално да функционише када су родитељи разведени, да нас развод одређује и да не вредимо, да смо крив и да смо могли задржати партнера.
Таква размишљања су сасвим нормална и нимало чудна, али када дође до прекретнице у животу, ако не радимо на промени таквих мисли, биће нам још горе, па ћемо истовремено бити лоша околност за наше дете. .
Непрекидно жаљење, жеља другачије и неприхватање нове ситуације заправо нас чини све несрећнијим.
А када смо лоши, не видимо своје способности, не верујемо у успех, имамо мање контроле над емоцијама, развијамо песимистичну перцепцију будућности, расејани смо, безвољни и слично.
Ако се не бавимо собом и својим опоравком, не можемо бити сигурно уточиште за дете. То може довести до отуђења детета од родитеља као последица емоционалне манипулације дететом од стране једног родитеља и његовог неприхватања развода. Такође, не можемо да препознамо или говоримо о дечјим емоцијама, не можемо да научимо дете да регулише емоције, да подстакне доношење одлука којима ће бити задовољно, да подстакне његово самопоуздање и самопоштовање и тако даље.
И враћам се на почетак: ако родитељ верује да је крив, да је партнер крив јер је донео другачију одлуку од очекиване, ако верује да је дете јадно у томе, онда ће се родитељ тако и понашати. Ако развод тумачи као свој неуспех и пораз онда ће бити тешко променити начин на који се понаша и о чему размишља.
Тако ће реченица „Волео бих тату/маму“ погодити најдубље углове срца јер ће родитељ мислити да нешто дугује, да је крив што нема другог родитеља, да је дете емоционално ускраћено, да је улога другог родитеља треба спасити и заменити. , одваја време за себе, схвата своје способности, верује да може да успе, жели да одржи здрав однос са бившим партнером и верује да развод није срамота, умеће да каже : ‘Мама/тата нема. Могу ли вам помоћи или утешити?’
Развод може бити прилика да научимо да избори које доносимо могу бити прилика за срећу. Да не треба да трпимо лош однос, већ да изађемо из њега и негујемо друге односе. Да нас туђе понашање не одређује, већ да из њега можемо да учимо. Да смо вредни тога упркос томе што нас неко у неком тренутку не воли.
Преузмите андроид апликацију.
