Од друштвене осуде до истинске радости провођења времена – саме са собом.
Све чешће, психолози препоручују женама да себи приуште нешто што је некада деловало као табу: вечеру у ресторану – без ичијег друштва. Не као резултат усамљености, већ као свесну одлуку да се одвоји време само за себе.
Колико пута се догодило да нека жена пожели да испроба ново, узбудљиво место, али друштво никако да се усклади? Неки још увек чекају савршен тренутак, договор са партнером, пријатељицама или повод да нешто прославе. А заправо – није потребан повод осим сопствене жеље.
Прекид са стереотипима
„Хоће ли ме гледати чудно?“ „Да ли ће људи мислити да немам друштво?“ – оваква питања су честа и сасвим природна. Њихово порекло лежи у дубоко укорењеним друштвеним очекивањима.
„Научени смо да верујемо како је бити сам у јавном простору знак чудности, одбачености или социјалне невидљивости“, објашњава психолошкиња Ана Моралес, специјализована за емоционалну исхрану и прихватање тела. „Ако неко једе сам, одмах се претпоставља да нема никог, уместо да се призна – можда је управо то био избор.“
Барови, кафићи и ресторани вековима су замишљени као места друштвеног живота. Због тога се жене често осећају изложено или чак нелагодно када одлуче да их посете саме. И док је мушкарцима друштвено дозвољено да седе сами, жена без пратње и даље буди радознале погледе и питања.
„Вековима се вредност жене мерила кроз однос с другима – као ћерка, партнерка, мајка. Увек у служби неког другог“, подсећа Моралес. Зато је слика жене која сама седи у ресторану, одлази у биоскоп или путује – и даље за многе непојмива. А управо то – разбијање тих застарелих представа – постаје чин личног ослобођења.
Прихватање: тишина није празна, она је испуњена присуством
Друштвена очекивања су главни узрок унутрашњег отпора према идеји самосталног оброка. Није непријатно то што стоји празан сто – већ гласови у глави који стварају непријатност док се листа мени.
„Седење саме за столом није знак неуспеха, већ чин снаге“, истиче Моралес. „То је порука: данас не треба нико да би време било испуњено. Данас је довољно бити са собом.“
У свету који учи жене да стално буду доступне, љубазне и уклопљене, овај чин постаје – тихи облик побуне.
Уживање: јер то заслужује свака жена
Они који се усуде да испробају ову једноставну, али моћну навику, брзо откривају једну велику истину – неописиво је лепо када уживање не зависи од других.
„То је чин самопоштовања. Порука телу и души: радим ово јер то заслужујем“, објашњава Моралес. Психолошки ефекат оваквих искустава одмах утиче на самопоуздање – руши се илузија да само оно што се дели има вредност.
Јер да – оно што се доживљава у тишини, без публике, једнако је важно. То је слобода да се одлуке доносе самостално, без потребе за објашњењима или потврдом.
Зато, следећи пут…
… нека се жена не устручава. Не мора да чека нечије „може ли тад“ или да тражи повод за славље. Довољна је жеља.
Нека обуче оно у чему се осећа моћно. Нека изабере место које дуго жели да посети и нека резервише – сто за једну особу. Јер њено друштво је – више него довољно.
Преузмите андроид апликацију.
