Ovo je priča o skladištenju stvari koje nam na kraju krajeva ničemu ne služe, sem tome da zauzimaju prostor i kupe prašinu. Zašto smo je stavili u novosadske pirče? Pa zato što su Novosađani nadaleko poznati po ovoj, ne tako pametnoj, navici.
Ukoliko ste osoba koja voli odmah da pobaca iskorišćene stvari, blago vama, ovo je ipak tekst o nama koji čuvamo nepotrebne stvari.
Da li zbog nekadašnjeg načina života ili istorije, nasleđa i drugih uzročnika kulture gomilanja? Razlozi zbog kojih mi i dan danas čuvamo stvari su razni.
Primetićete u jednom trenutku kako ne možete da uđete u špajz zbog stvari od stakla i plastike jer ih gomilate i čuvate zarad neke upotrebe u nekom trenutku, možda, zlu ne trebalo.
I tako gomilamo kese, prazne tegle, plastične i kartonske kutije, stare stvari i garderobu koja je gurnuta na najvišu policu da nikad ne ugleda svetlost dana.
Zli jezici bi rekli da to radimo jer je to povezano sa našom psihom, naravno da je sve povezano sa našom psihom, ali se tu ničim izazvan meša i taj Feng šui.
Najbolje je kad nam se obrati osoba, naravno bez ikakvog pitanja i „isprosipa“ sa stavovima, uglavnom tuđim, kako to nagomilavanje stvari nije pametno zbog protoka energije.
Tada shvatimo da razgovaramo sa osobom koja baš i nema neke naročite veze sa onim što zagovara, ali nam troši vreme pričom koju svi znamo.
Da zanemarimo protok energije, jasno nam je da stvari koje se nagomilavaju, samo bespotrebno zauzimaju prostor koji na lepši i bolji način može da se iskoristi.
Mada, suviše je primamljivo da sve te plastične ambalaže sačuvamo zbog odlaganja ne samo hrane već i raznoraznih sitnica koje bi mirno i zaboravljeno stajale u ćošku neke police.
Jorge Franganillo
U teoriji, takva ideja je fantastična jer su tada stvari bolje organizovane i na svom određenom mestu, ali u praksi su te stvari ipak malo drugačije.
Kada nam mama spakuje sveže sarme u kutiju za sladoled ili neku čorbu u staklenu teglu na kojoj je zalepljena etiketa kiselih krastavaca, tada u tome još uvek ne vidimo ništa sporno.
Međutim, onog trenutka kada otvorimo vrata magacina i kada nas planina kesa i plastičnih posuda zapljusne, uglavnom je to trenutak kada shvatimo da je vreme za radikalno bacanje svih nepotrebnih stvari.
Nikad mi nije bio jasan koncept čuvanja plastičnih kesa, njihovo uvrtanje i guranje jednu u drugu pa sve zajedno u neku džambo kesu.
Tako isto važi i za plastične posude, ukoliko ne staju jedna u drugu onda se ređaju u beskraj ili do vrha police.
Koliko puta ste otvorili frižider ili zamrzivač, videvši plastičnu kutiju na kojoj je nalepljena etiketa sladoleda, koju naravno niste ni otvorili, ali ste znali da je unutra mast ili neka zamrznuta hrana?
Da me sad ne shvatite pogrešno sve te kese i plastične posude mogu da se iskoriste, ali u međuvremenu se obavi još nekoliko nabavki gde se na postojeće stanje pridoda još stvari.
Umesto toga sve te stvari se mogu razvrstati i odložiti u kontejnere prilagođene za otpadne materijale tog tipa, bar ih ima svuda po novosadskim ulicama.
Uostalom čovečanstvo se danas bori sa prevelikom i bespotrebnom upotrebom plastike, što naravno negativno utiče na životnu sredinu i kvalitet života.
Najbolja je opcija da se takva ambalaža upotrebi samo jednom kako je i predviđeno nakon čega se baca u kontejner za reciklažni otpad.
U suprotnom, koristeći je više puta menjamo sastav plastike, a samim tim štetimo svom zdravstvenom stanju.
Čuvajući tegle razmišljamo kako su one ipak bolja opcija za odlaganje hrane ili sitnica, čija prednost za skladištenje je zahvaljujući staklu, zbog kog se sav sadržaj tegle vidi.
Koliko shvatam, tegle se čuvaju u nadi da će biti iskorišćene za neku zimnicu ili džem, što ako živite u stanu, realizovanje takve ideje u najmanju ruku je teško izvodljivo.
I tako ih „teglimo“ do trenutka kada ih uvalimo nekoj osobi, koja obično živi na selu i kojoj su zaista potrebne tegle jer ima želju, vremena i prostora da zgotovi zimnicu i nekoliko vrsta džemova.
A ona, možda i najgora vrsta skladištenja jeste čuvanje stvari i garderobe. O tome može da se ispiše nekoliko stranica, koliko je to pogrešno i nepotrebno.
Svakako da takvo nagomilavanje neiskorišćenih stvari zauzima onaj najvažniji deo životnog prostora koji se najviše koristi.
Ako išta, robu koju više nikada nećemo obući, jer nam je omalila, izgubila svoju estetsku svrhu ili prosto rečeno ne želimo da je nosimo, uvek možemo da je prosledimo i tako učinimo neko dobro delo.
U svakom slučaju tim nagomilavanjem možemo samo da „navučemo“ neke moljce i druge pošasti i tako shvatimo kako je opcija bacanja ili davanja stvari bila bolja solucija.
Na kraju krajeva ipak ima nešto katarzično u tom rešavanju stvari, osim što oslobađamo i otvaramo prostor, sigurno da se tim bacanjem osećamo lepše i zadovoljnije.
Dvorište jedne novosadske škole krasi dobroćudni londonski div
Preuzmite android aplikaciju.
