Ово је прича о складиштењу ствари које нам на крају крајева ничему не служе, сем томе да заузимају простор и купе прашину. Зашто смо је ставили у новосадске пирче? Па зато што су Новосађани надалеко познати по овој, не тако паметној, навици.
Уколико сте особа која воли одмах да побаца искоришћене ствари, благо вама, ово је ипак текст о нама који чувамо непотребне ствари.
Да ли због некадашњег начина живота или историје, наслеђа и других узрочника културе гомилања? Разлози због којих ми и дан данас чувамо ствари су разни.
Приметићете у једном тренутку како не можете да уђете у шпајз због ствари од стакла и пластике јер их гомилате и чувате зарад неке употребе у неком тренутку, можда, злу не требало.
И тако гомиламо кесе, празне тегле, пластичне и картонске кутије, старе ствари и гардеробу која је гурнута на највишу полицу да никад не угледа светлост дана.
Зли језици би рекли да то радимо јер је то повезано са нашом психом, наравно да је све повезано са нашом психом, али се ту ничим изазван меша и тај Фенг шуи.
Најбоље је кад нам се обрати особа, наравно без икаквог питања и „испросипа“ са ставовима, углавном туђим, како то нагомилавање ствари није паметно због протока енергије.
Тада схватимо да разговарамо са особом која баш и нема неке нарочите везе са оним што заговара, али нам троши време причом коју сви знамо.
Да занемаримо проток енергије, јасно нам је да ствари које се нагомилавају, само беспотребно заузимају простор који на лепши и бољи начин може да се искористи.
Мада, сувише је примамљиво да све те пластичне амбалаже сачувамо због одлагања не само хране већ и разноразних ситница које би мирно и заборављено стајале у ћошку неке полице.
Jorge Franganillo
У теорији, таква идеја је фантастична јер су тада ствари боље организоване и на свом одређеном месту, али у пракси су те ствари ипак мало другачије.
Када нам мама спакује свеже сарме у кутију за сладолед или неку чорбу у стаклену теглу на којој је залепљена етикета киселих краставаца, тада у томе још увек не видимо ништа спорно.
Међутим, оног тренутка када отворимо врата магацина и када нас планина кеса и пластичних посуда запљусне, углавном је то тренутак када схватимо да је време за радикално бацање свих непотребних ствари.
Никад ми није био јасан концепт чувања пластичних кеса, њихово увртање и гурање једну у другу па све заједно у неку џамбо кесу.
Тако исто важи и за пластичне посуде, уколико не стају једна у другу онда се ређају у бескрај или до врха полице.
Колико пута сте отворили фрижидер или замрзивач, видевши пластичну кутију на којој је налепљена етикета сладоледа, коју наравно нисте ни отворили, али сте знали да је унутра маст или нека замрзнута храна?
Да ме сад не схватите погрешно све те кесе и пластичне посуде могу да се искористе, али у међувремену се обави још неколико набавки где се на постојеће стање придода још ствари.
Уместо тога све те ствари се могу разврстати и одложити у контејнере прилагођене за отпадне материјале тог типа, бар их има свуда по новосадским улицама.
Уосталом човечанство се данас бори са превеликом и беспотребном употребом пластике, што наравно негативно утиче на животну средину и квалитет живота.
Најбоља је опција да се таква амбалажа употреби само једном како је и предвиђено након чега се баца у контејнер за рециклажни отпад.
У супротном, користећи је више пута мењамо састав пластике, а самим тим штетимо свом здравственом стању.
Чувајући тегле размишљамо како су оне ипак боља опција за одлагање хране или ситница, чија предност за складиштење је захваљујући стаклу, због ког се сав садржај тегле види.
Колико схватам, тегле се чувају у нади да ће бити искоришћене за неку зимницу или џем, што ако живите у стану, реализовање такве идеје у најмању руку је тешко изводљиво.
И тако их „теглимо“ до тренутка када их увалимо некој особи, која обично живи на селу и којој су заиста потребне тегле јер има жељу, времена и простора да зготови зимницу и неколико врста џемова.
А она, можда и најгора врста складиштења јесте чување ствари и гардеробе. О томе може да се испише неколико страница, колико је то погрешно и непотребно.
Свакако да такво нагомилавање неискоришћених ствари заузима онај најважнији део животног простора који се највише користи.
Ако ишта, робу коју више никада нећемо обући, јер нам је омалила, изгубила своју естетску сврху или просто речено не желимо да је носимо, увек можемо да је проследимо и тако учинимо неко добро дело.
У сваком случају тим нагомилавањем можемо само да „навучемо“ неке мољце и друге пошасти и тако схватимо како је опција бацања или давања ствари била боља солуција.
На крају крајева ипак има нешто катарзично у том решавању ствари, осим што ослобађамо и отварамо простор, сигурно да се тим бацањем осећамо лепше и задовољније.
Dvorište jedne novosadske škole krasi dobroćudni londonski div
Преузмите андроид апликацију.
