Недавно усвајање закона о културном наслеђу у Народној скупштини Републике Србије, а у коме је речено како се дубровачка књижевност сматра и српским и хрватским наслеђем изазвала је, по ко зна који пут, салву увреда и излива мржње са хрватске стране.
Сличне реакције смо већ чули када су нека дела дубровачке књижевности уврштена у едицију Десет векова српске књижевности. Реакције хрватских институција, нарочито Матице хрватске 18. јануара ове године у многоме подсећају на ратну пропаганду деведесетих година, где се Дубровник третира као хрватска територија, коју Срби тобоже освајају.
Али, где је у ствари историјска истина?
Дубровник је по први пут ушао у састав Хрватске 1939. године, када је споразумом Цветковић-Мачек створена Бановина Хрватска. Никада пре тога овај стари и угледни град није био у саставу Хрватске.
Овај су град основале избеглице из града Епидаура, које су бежале од аваро-словенске најезде током седмог века. У залеђу овог града који је временом понео латински назив Рагузијум формирале су се, досељавањем Срба, и прве државе у дубровачком залеђу—Захумље, Травунија и Паганија (Неретљанска кнежевина). Највероватније српско, односно словенско насеље Дубрава дало је словенско име града Дубровник.
Од свог оснивања па све до краја XII века Дубровник је признавао врховну византијску власт.
Штавише, заштитник Дубровника постао је Свети Влахо, односно Свети Власије, светитељ који је за живота био епископ Севастије у Кападокији. Пострадао је 316. године у време прогона хришћана. Доцнији дубровачки писци су сматрали да се прослава овог свеца као заштитника града прославља од 971. године. На западу је култ овог свеца нешто касније развијен и у позном средњем веку постао је један од Четрнаесторице светих помоћника. Црква Светог Влаха у Дубровнику је настала као византијска храмовна грађевина, чији темељи и данас постоје.
Након Византије, Дубровник је наставио свој релативно самосталан развој под врховном влашћу Млетачке Републике (1204-1358), а до 1526. године био је под Угарском.
Након тога формално су били вазали Османског царства, али суштински у свему слободни, сем што су годишње плаћали 12500 дуката Турцима, све до 1804. године. Дубровачка република је била најважнији спољнотрговински партнер средњовековне Србије, од Немањића па све до пропасти српске Деспотовине.
Због тих честих контаката архив у Дубровнику је и данас без сумње најважнији рудник српских средњовековних докумената. Дубровачка ћириличка (српска) канцеларија произвела је изузетно значајан број писама, повеља и других списа.
Што се, пак, језика и књижевности тиче, први је Џонко Каличевић, ћириличним писмом, 1421. године, у згради царинарнице, до данас чувеној палати Спонзи, на страници дубровачког царинског статута записао стихове који гласе:
Сада сам остављен срид морске пучине,
Валови моћно бјен, дажд дојде с висине;
Кад дојдох на копни, мних да сам…
Дубровчани су волели да истичу свој словински идентитет, и доиста он је најзаступљенији у историјским изворима, али се неретко могу сретати и реминисценције на српски културни идентитет.
Српство и словинство Дубровника почело је да се оспорава тек много векова касније, када је Аустрија почела да шири хрватску пропаганду у граду. Велики број угледних Срба римокатолика потекао је из овог града: Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Медо Пуцић, Валтазар Богишић и други.
Српска странка је у Дубровнику деловала од 1867. године, а Матица српска (дубровачка) од 1909. године. Штавише, крајем 1890. године, према аустроугарском попису 86,9% становништва се изјаснило да говори српским језиком. Управо због чињенице да је штокавско наречје српског језика кохезивни фактор најзначајнији српски научници сматрају дубровачку културу или за српску или као заједничку српско-хрватску културну баштину.
Да сумирамо, дубровачки идентитет се највише може тумачити као првенствено словенски (словински), како су га и сами најчешће називали.
Српски језик и ћирилично писмо значајан су део тог комплексног идентитета. Због свега овога дубровачка култура је и српска, и није реч ни о каквом присвајању туђег, већ потврђивању свога. При томе, нити српски закони, нити српска наука, не одбацују да се дубровачка култура може и треба посматрати и као део хрватскога наслеђа.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Борис Стојковски: Колико су Срби и Хрвати живели у заједничким државама?
Преузмите андроид апликацију.
