Како то мислите пролазили сте Дунавским парком а ни једном нисте сели Чика Ђури у крило и ухватили га за нос?
Иако није рођени Новосађанин, Ђуру Јакшића је као и већину уметника, наш град привукао због свог специфичног неговања културе, чак и ако причамо о дешавањима старијим од 150 година.
Чика Ђура био је свестран човек и пре свега родољуб. Врстан песник и писац са великом одлучношћу да се у једном моменту свог живота оствари и као сликар. Оно што га је одликовало било је његово бритко перо али и оштар језик због кога је више пута био хапшен.
Иако је желео сликарску каријеру, суочен са скупим школовањем у Бечу, схватио је да мора да пронађе нове изворе прихода, те је током живота у Новом Саду писао је за листове “Седмица“ и “Дневник“.
Град боема га је оберучке прихватио, а његово стваралаштво се у том периоду угледало на рад Јована Јовановића Змаја.
Новосадске кафане још увек памте разне расправе изазване Чика Ђурином пргавом нарави. Био је прави бунџија а његов немирни дух никада му није дозволио да остане суздржан у свом мишљењу и не улази у сукобе са онима који имају другачије ставове.
Ђуру Јакшића сматрамо зачетником анакреонтске поезије, тј. поезије која слави живот, мада су неке од његових најпознатијих песама имале веома тужан призвук.
Више интересантних новосадских прича можете прочитати овде.
Нажалост, због свог оштрог језика, Чика Ђура се веома често селио, те у нашем граду није живео неки дугачак период. Ипак, његов боравак овде био је довољно дуг и значајан како би га заувек памтили и сматрали једним од нас.
Чика Ђура се од свога пера и сликарског киста опростио 1878. године када га је са овог света одвела туберколоза, а стотињак година касније наш град је одлучио да је време да се попуни празнина настала његовим одласком, те смо добили леп бронзани споменик у његову част.
Преузмите андроид апликацију.
