Na današnji dan 1999. godine, negde posle večere, nakon odigrane partije basketa u kraju, iščekivanja još jedne epizode čuvene Esmeralde i planiranja gde bi se te noći moglo proveseliti, nešto malo pre 20 časova, počela je NATO agresija na SRJ.
Mimo svih načela međunarodnog prava, bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, SRJ je postala meta, na čijem prostoru je prema izvorima Republike Srbije ubijeno je 79 dece, preminulo oko 3500, a povređeno oko 6000 civila.
Prema saopštenjima NATO-a, bombardovanje je bilo usmereno ka vojnim ciljevima, a ne ka civilima, međutim njihova namerna ili slučajna “nepreciznost“ je odnosila ljudske civilne živote, mostove, kuće, škole, bolnice, rafinerije, tv predajnike…
U Novom Sadu najveća meta bili su mostovi. NATO je tvrdio da je bombardovanje mostova imalo za cilj narušavanje komande i kontrole Vojske Jugoslavije. Međutim, temelji li se ovakvo objašnjenje na imalo zdravog razuma prosudićete sami, ukoliko u obzir uzmemo da novosadski mostovi nisu imali nikakvu stratešku važnost za vojnu situaciju u našoj južnoj pokrajini.
Na današnji dan prvo je bombardovano skladište policijskog centra u industrijskoj zoni i fabrika “Motins“.
Već 1. aprila srušen je Varadinski most. Njega danas uzimamo kao simbol za to kako se preko noći uzdiže iz pepela, jer se danonoćni trud građevinaca isplatio i već u septembru 2000. godine bio je ponovo otvoren za saobraćaj.
Međutim, to što je naš narod bio sposoban i operativan ne menja činjenicu da je rušenjem mostova pokušano da se naš gradi praktično vrati u srednji vek i unazadi u svakom mogućem smislu.
Prevoz robe i dobara, kao i ljudi, vršio se jedino skelom, kao onomad kada mostovi nisu ni postojali, a kada je bilo stanje paljbe te skele nisu smele da prevoze, već su ljudi strpljivo čekali prekid vazdušne opasnosti.
Smisao mostova je da spajaju ljude, međutim savremena zapadna civilizacija na kraju 20. veka očigledno nije mislila tako, već je cilj u borbi za „demokratiju“ bio da se sruši što više njih.
I nije ni čudo što je naš nobelovac Ivo Andrić bio toliko opčinjen mostovima, jer zaista bez njih sve izgleda uzaludno:
“Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.“
NATO bombama, već dva dana kasnije, 3. aprila, uništen je i Most slobode. Naši ljudi su ovo zastrašujuće sećanje, ipak, zamenili sećanjem na Velimira Teodorovića, poznatijeg kao Velja Ribar, koji je spasio živote devet osoba sa porušenog Mosta slobode.
Poslednji je ostao Žeželjev most. On se NATO agresivcima prkosno narugivao dvadeset dana odbijajući da bude urušen.
Gađan je čak 12 puta, ipak, 23. aprila je posustao, shvatio je da će ga jednom podići još mnogo veličanstvenijeg i lepšeg ukoliko ih pusti. Sa sobom je odneo i železnički saobraćaj koji se odvijao između Subotice i Beograda.
Nažalost moralo je proći više od 18 godina, te doći do promene vlasti, kako bi privremeni, pontonski most, koji je do tada korišćen kao zamena Žeželjevom mostu, bio zamenjen novim rekonstruisanim mostom sa veličanstvenim lukovima.
Kada je 7. aprila bombardovana naftna rafinerija pogođeno je Vidovdansko naselje i tom prilikom je pored materijalne štete nanešene ljudima koji su živeli na ovom području povređeno četiri civila.
Već 11. aprila NATO je bombardovao vojni objekat “Majevica“ u naselju Jugovićevo, dok su nedelju dana kasnije, uporni napadi na rafineriju nafte izazvali stravičan požar koji se satima nije mogao ugasiti. U isto vreme, gotovo svakog dana gađana je i Fruška gora.
Novosađani se sećaju da su vatrogasci pored svih svojih trudova u jednom momentu odustali i samo “zatvorili krug vatre“ te odlučili da sačekaju da se požar sam ugasi kada, reći ćemo ni malo teatralno, sve izgori.
Postojale su i specijalne bombe koje su ispuštale materijal koji je izazivao strujni udar te su pojedina naselja ostajala bez struje. Na sreću, naši ljudi su prilično vispreni pa su vrlo brzo dokučili kako da rešavaju ovu problematiku i ponovo povežu struju.
Ukoliko se vratite na početak ovog teksta možete pročitati da su agresori bili motivisani da napadaju samo vojne ciljeve, međutim napad na voz u Grdeličkoj klisuri kao i napad na autobus kod Lužana, demantovao je zločince.
Kada je u pitanju Novi Sad, svoju priču o štednji civila, NATO je obesmislio bombardovanjem Novosadske televizije u želji da agonija koja je postojala postane još veća ukidanjem sredstva informisanja.
Iako prilikom bombardovanja RTV-a niko nije povređen, ne smemo zaboraviti 16 povređenih i 16 preminulih radnika RTS-a koji su život izgubili nakon što je javni servis postao jedna od meta zbog toga što nije želeo da emituje 6 sati programa zapadnih medija tog dana.
30. maja su u napadima na Sremsku Kamenicu bombe padale u neposrednoj blizini ambulante i tom prilikom povređeno je dete.
Poslednji dani bombardovanja bili su najkrvaviji, tada je u napadima na rafineriju povređeno još jedno dete, ali i preminuo civil.
Milan Bajić iz novosadskog naselja Šangaj stradao je na svom kućnom pragu 8. juna, naočigled svoje supruge i dece, samo nekoliko sati pre završetka bombardovanja.
View this post on Instagram
U periodu od 23. marta pa sve do 9. juna gotovo svakog dana nebo nad našim gradom preletale su letelice koje su ispuštale najrazličitije vrste bombi. Ipak, stradanje nedužnih civila, potpuno ruinirana infrastruktura grada i trajno zagađenje životne sredine bile su samo trenutne posledice koje su nas zadesile usled ove katastrofe.
Dugoročne probleme primetili smo tek kasnije u broju obolelih od raka, usled hemijskih i bioloških posledica NATO bombardovanja.
Besmisleno je reći da je zločinačka operacija donela nešto dobro, ali naši ljudi su davali sve od sebe da sećanje na ove dane ukrase nekim lepim uspomenama.
Zbog toga, danas, kada ih setite na bombardovanje, prva asocijacija će im biti majice sa sloganima “We lost the MOST“ i iscrtanim metama, čuveni pozdrav “Bombardan!“, te ostali pokušaji da se pažnja usmeri na šalu, a ne na strah za sopstveni život koji je vladao među narodom.
Duh srpskog naroda NATO agresori posle 78 dana nisu uspeli da slome.
View this post on Instagram
Hrišćanski je oprostiti, ali ne smemo nikada zaboraviti agresiju na našu zemlju.
Ne smemo da zaboravimo zbog Milice Rakić i ostale dece koja su stradala zbog NATO bombi.
Ne smemo da zaboravimo zbog naših vojnika koji su živote položili za našu državu.
Ne smemo da zaboravimo zbog nas samih, jer narod koji zaboravlja rizikuje da mu se ovakvo zlo ponovi!
Novi Sad u budućnosti – Bulevar oslobođenja kao pešačka zona, Futoška pijaca nalik Akropolju (FOTO)
Preuzmite android aplikaciju.
