На данашњи дан 1999. године, негде после вечере, након одигране партије баскета у крају, ишчекивања још једне епизоде чувене Есмералде и планирања где би се те ноћи могло провеселити, нешто мало пре 20 часова, почела је НАТО агресија на СРЈ.
Мимо свих начела међународног права, без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, СРЈ је постала мета, на чијем простору је према изворима Републике Србије убијено је 79 деце, преминуло око 3500, а повређено око 6000 цивила.
Према саопштењима НАТО-а, бомбардовање је било усмерено ка војним циљевима, а не ка цивилима, међутим њихова намерна или случајна “непрецизност“ је односила људске цивилне животе, мостове, куће, школе, болнице, рафинерије, тв предајнике…
У Новом Саду највећа мета били су мостови. НАТО је тврдио да је бомбардовање мостова имало за циљ нарушавање команде и контроле Војске Југославије. Међутим, темељи ли се овакво објашњење на имало здравог разума просудићете сами, уколико у обзир узмемо да новосадски мостови нису имали никакву стратешку важност за војну ситуацију у нашој јужној покрајини.
На данашњи дан прво је бомбардовано складиште полицијског центра у индустријској зони и фабрика “Мотинс“.
Већ 1. априла срушен је Варадински мост. Њега данас узимамо као симбол за то како се преко ноћи уздиже из пепела, јер се даноноћни труд грађевинаца исплатио и већ у септембру 2000. године био је поново отворен за саобраћај.
Међутим, то што је наш народ био способан и оперативан не мења чињеницу да је рушењем мостова покушано да се наш гради практично врати у средњи век и уназади у сваком могућем смислу.
Превоз робе и добара, као и људи, вршио се једино скелом, као ономад када мостови нису ни постојали, а када је било стање паљбе те скеле нису смеле да превозе, већ су људи стрпљиво чекали прекид ваздушне опасности.
Смисао мостова је да спајају људе, међутим савремена западна цивилизација на крају 20. века очигледно није мислила тако, већ је циљ у борби за „демократију“ био да се сруши што више њих.
И није ни чудо што је наш нобеловац Иво Андрић био толико опчињен мостовима, јер заиста без њих све изгледа узалудно:
“Ниси птица ни лептир обалом што лети,
Кад нема мостова узалуд је чезнути,
Узалуд је схватити, узалуд је хтети.“
НАТО бомбама, већ два дана касније, 3. априла, уништен је и Мост слободе. Наши људи су ово застрашујуће сећање, ипак, заменили сећањем на Велимира Теодоровића, познатијег као Веља Рибар, који је спасио животе девет особа са порушеног Моста слободе.
Последњи је остао Жежељев мост. Он се НАТО агресивцима пркосно наругивао двадесет дана одбијајући да буде урушен.
Гађан је чак 12 пута, ипак, 23. априла је посустао, схватио је да ће га једном подићи још много величанственијег и лепшег уколико их пусти. Са собом је однео и железнички саобраћај који се одвијао између Суботице и Београда.
Нажалост морало је проћи више од 18 година, те доћи до промене власти, како би привремени, понтонски мост, који је до тада коришћен као замена Жежељевом мосту, био замењен новим реконструисаним мостом са величанственим луковима.
Када је 7. априла бомбардована нафтна рафинерија погођено је Видовданско насеље и том приликом је поред материјалне штете нанешене људима који су живели на овом подручју повређено четири цивила.
Већ 11. априла НАТО је бомбардовао војни објекат “Мајевица“ у насељу Југовићево, док су недељу дана касније, упорни напади на рафинерију нафте изазвали стравичан пожар који се сатима није могао угасити. У исто време, готово сваког дана гађана је и Фрушка гора.
Новосађани се сећају да су ватрогасци поред свих својих трудова у једном моменту одустали и само “затворили круг ватре“ те одлучили да сачекају да се пожар сам угаси када, рећи ћемо ни мало театрално, све изгори.
Постојале су и специјалне бомбе које су испуштале материјал који је изазивао струјни удар те су поједина насеља остајала без струје. На срећу, наши људи су прилично виспрени па су врло брзо докучили како да решавају ову проблематику и поново повежу струју.
Уколико се вратите на почетак овог текста можете прочитати да су агресори били мотивисани да нападају само војне циљеве, међутим напад на воз у Грделичкој клисури као и напад на аутобус код Лужана, демантовао је злочинце.
Када је у питању Нови Сад, своју причу о штедњи цивила, НАТО је обесмислио бомбардовањем Новосадске телевизије у жељи да агонија која је постојала постане још већа укидањем средства информисања.
Иако приликом бомбардовања РТВ-а нико није повређен, не смемо заборавити 16 повређених и 16 преминулих радника РТС-а који су живот изгубили након што је јавни сервис постао једна од мета због тога што није желео да емитује 6 сати програма западних медија тог дана.
30. маја су у нападима на Сремску Каменицу бомбе падале у непосредној близини амбуланте и том приликом повређено је дете.
Последњи дани бомбардовања били су најкрвавији, тада је у нападима на рафинерију повређено још једно дете, али и преминуо цивил.
Милан Бајић из новосадског насеља Шангај страдао је на свом кућном прагу 8. јуна, наочиглед своје супруге и деце, само неколико сати пре завршетка бомбардовања.
View this post on Instagram
У периоду од 23. марта па све до 9. јуна готово сваког дана небо над нашим градом прелетале су летелице које су испуштале најразличитије врсте бомби. Ипак, страдање недужних цивила, потпуно руинирана инфраструктура града и трајно загађење животне средине биле су само тренутне последице које су нас задесиле услед ове катастрофе.
Дугорочне проблеме приметили смо тек касније у броју оболелих од рака, услед хемијских и биолошких последица НАТО бомбардовања.
Бесмислено је рећи да је злочиначка операција донела нешто добро, али наши људи су давали све од себе да сећање на ове дане украсе неким лепим успоменама.
Због тога, данас, када их сетите на бомбардовање, прва асоцијација ће им бити мајице са слоганима “We lost the МОСТ“ и исцртаним метама, чувени поздрав “Бомбардан!“, те остали покушаји да се пажња усмери на шалу, а не на страх за сопствени живот који је владао међу народом.
Дух српског народа НАТО агресори после 78 дана нису успели да сломе.
View this post on Instagram
Хришћански је опростити, али не смемо никада заборавити агресију на нашу земљу.
Не смемо да заборавимо због Милице Ракић и остале деце која су страдала због НАТО бомби.
Не смемо да заборавимо због наших војника који су животе положили за нашу државу.
Не смемо да заборавимо због нас самих, јер народ који заборавља ризикује да му се овакво зло понови!
Novi Sad u budućnosti – Bulevar oslobođenja kao pešačka zona, Futoška pijaca nalik Akropolju (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.
