Supružnici Jelena i Radovan Raša Papić iz Zrenjanina svoje godišnje odmore koriste na malo drugačiji način.
Ranijih godina su biciklima obilazili Evropu, a ove godine su pred sebe postavili novi izazov. Odlučili su da pešice pređu 800 kilometara dug Put svetog Jakova, izvornog naziva Kamino de Santiago. Put za Santijago su prešli za 28 dana, prenosi portal Zrenjaninski.com.
„O Putu svetog Jakova razmišljamo već duže vreme. Pre nekoliko godina smo išli biciklima južnom rutom od Malage, preko Gibraltara i Portugala, do Santijaga. Već smo tada pomislili da bismo mogli da pokušamo da pešačimo putem Svetog Jakova. Onda smo pogledali film koji govori o tome, pa još razmišljali i zatim definitivno odlučili da ove godine pokušamo“, priča Jelena Papić.
Putovanje su počeli iz Zrenjanina. Preko Novog Sada su došli do Budimpešte, odakle su leteli za Madrid, pa za Pamplonu, Saragosu, sve do starta u Sen Žan Pije de Poru.
„Krenuli smo francuskom rutom, Napoleonovom, preko Pirineja, pokrajine Navare, Liroje, Leon Kastilje, do Galicije i grada Santijaga de Kampostela. Na celokupnom putu smo bili od 5. jula do 15. avgusta“, dodaje Jelena.
U većini slučajeva spavali u šatoru
Staza koju su Papići prošli za 28 dana, pešačeći dnevno u proseku 28,6 kilometara, otvorena je cele godine. Oni su izabrali da je pređu u julu, što zbog godišnjeg odmora, što zbog očekivanja da će ih na putu pratiti prijatno vreme.
Na put su krenuli sa kompletnom opremom, pa je Rašin ranac bio težak 17 kilograma, bez hrane, a Jelenin 13 kilograma.
„Odlučili smo da u većini slučajeva spavamo u šatoru, što je dodatno otežalo rančeve. Iako na putu postoje vrlo dobri hosteli, nama šator omogućava veću slobodu. Tri puta smo prespavali u hostelima. Mi smo odlično uigran tim, znamo ko šta i kada radi, i za nas šator predstavlja veliko zadovoljstvo i slobodu“, ističe Raša.
Put svetog Jakova jeste neka vrsta iskušenja. Mada su ga u početku ljudi prelazili iz verskih razloga, danas je to i neka vrsta testiranja ne samo fizičke nego i mentalne snage.
„Staza je odlično opremljena, dobro markirana, kako kroz polja i šume, tako i kroz gradove. Mogli smo i brže da je pređemo, ali smo hteli da uživamo“, dodaje Raša.
Spremni i fizički i psihički
Za ovakve izazove Papići se ne pripremaju posebno. Jelena i Raša se za svoja putovanja, biciklima ili pešice, pripremaju cele godine.
„Najviše nas nervira kad čujemo da neko kaže, bilo za putovanje biciklima ili za pečašenje, mi samo krenemo. To je velika zabluda. Morate biti spremni i fizički i psihički. Mi se posle naših putovanja odmorimo nedelju dana i već krećemo u teretanu, vožnju biciklima, pešačenje“, objašnjava Raša, a Jelena dodaje da im je mnogo pomogla knjiga Zrenjaninca Igora Mihajlova, u kojoj se opisao svoja iskustva sa ovog puta.
Već posle nekoliko dana počinju da bole ramena, o nogama da se i ne govori. Na ovakvom putu ste lišeni i nekih drugih blagodeti civilizacije.
„Pitaju nas gde se kupate. Kad u toku dana naiđemo na hostel, zamolimo da se okupamo. Ako ne uspemo, na stazi je uglavnom bilo česmi sa vodom. Ali nekad stignemo uveče, već je hladno. Onda posluže i vlažne maramice“, objašnjava Raša.
Za Papiće je put od 800 kilometara posebno, neponovljivo iskustvo.
„Videli smo pravu Španiju. Prolazili smo kroz divna mala autentična mesta, videli Gaudijeve katedrale, mirisali šume eukaliptusa… U Pamploni smo se zatekli baš u vreme praznika San Fermina. Završili smo na trgu u Santijago de Kampostelu, valjda jedinom trgu na kom su svi srećni i nasmejani, ali i rasplakani, jer su završili put. Videli smo divnu prirodu, prešli Pirineje… Ali, što je najvažnije, videli da smo još sposobni da savladamo sva iskušenja. Kad mislite da više ne možete ni da ustanete, onda ustanete i pređete još 30 kilometara“, priseća se Jelena.
Susreti koji se pamte celog života
Na startu se, inače, dobije pasoš sa 72 kvadratića. Na cilju u Santijagu, oni koji pređu put, dobiju 73. pečat. Prethodna 72 dobijali su usput, kako koju deonicu prepešače. I posebnu diplomu.
Ove godine Jelena i Raša bili su jedini pešaci iz Srbije. Usput su sretali učesnike iz celog sveta. To su sve susreti koji se pamte celog života. Iako je bilo kriza u toku puta, postoji jaka želja da je pređu još jednom, možda drugom rutom.
„Kriza naiđe. Jelena je pre nekoliko godina povredila nogu i već na startu puta ona ju je zabolela. Nije mogla da stane na nju. Mi se već toliko poznajemo da sam je pustio da ona donese odluku, šta dalje. Ali, i pored bolova, nastavila je i ja sam ponosan na nju. Ovo je njen put“, kaže Raša i dodaje: „Samo mislimo, daj nam snage za još jedno putovanje. I onda sretnemo na putu Francuza, 70-godišnjaka, koji iz Pariza putuje dva meseca, ili Nemca u sličnim godinama, koji je na put krenuo sa 20-godišnjim konjem i psom. I onda pomislimo, pa ima još vremena za nas“.
Želje ne manjka. Od Anda, koje Jelena želi da vidi, Japana, Kube, do velike kanadske ture, koja je Rašina želja. Šta će od toga i da se ostvari i šta će im biti putovanje sledeće godine, trenutno ne razmišljaju.
„Dogodi se da nas neka informacija, neka knjiga ili film ‘provociraju’, pa kažemo ‘Hajdemo'“, kažu uglas Papići.
Najvažnije je, zaključuju, nikad ne odustati i citiraju planinarsko geslo da nije vrh osvojen kad se na njega popnete, nego kad sa njega siđete.
Još vesti iz kategorije „Srbija“ pročitajte ovde.
Preuzmite androidaplikaciju.
