Мостобран је, у време када су се војевали ратови на нашем подручју, био незаобилазна ставка у војним стратегијама због своје артиљеријске куле са пет топарница.
Радило се о тврђави неправнилог облика, чија је равна основа била окренута ка Дунаву, бедеми и капије према граду, а његов основни задатак био је да штити прилаз Петроварадинској тврђави, те брани прелаз преко Дунава који је био обезбеђен понтонским мостом.
Мостобран је настао 1694. године, када је и сам Нови Сад почео активно да се изграђује.
Био је смештен на данашњем Кеју жртава рације, тачније, између Дунавске и Радничке улице.
Да бисте преко понтонског моста прешли на сремску страну Дунава у то време, морали бисте проћи мостобраном, што колима, што пешице.
Због велике концентрације људи на овом простору, постављене су клупе и засађене разне врсте дрвећа, које су у топлим данима представљале огромно олакшање и сигуран хлад за све пешаке.
Тако је, временом, једно од омиљених новосадских шеталишта постао и Брукшанац, како су мештани још називали ово утврђење.
О чувеном шеталишту Променада сигурно сте чули разне приче, јер шта је “новосадскије“ него са “колена на колено“ преносити како је некада било лепо?
Променада се простирала све од краја Дунавске улице, дуж обале Дунава, па мостобраном до паробродске станице.
Временом, на том простору почели су да се отварају киосци, кафане, а на крају и да се уређује, наш омиљени, Дунавски парк.
На средини мостобрана налазио се камени пут за кола који је у стопу пратила пешачка зона смештена тик уз њега, док су са обе стране пута била вежбалишта где су се вршиле војне обуке.
Мостобран је, морамо признати, у оно време био једна врста атракције за староседеоце. Новосађани су често волели да долазе на њега, те да гледају како бродови пролазе “кроз“ понтонски мост и чекају да се саобраћај преко моста поново успостави.
Бродови који су пролазили Дунавом, на коме се речни саобраћај одвијао знатно више него данас, углавном су или транспортовали индустријску робу, или носили храну у Немачку и Аустрију.
Отварање моста представљало је почетак пролећа, отварање сезоне романтичних шетњи преко моста, те растерећење замршеног саобраћаја између Новог Сада и околине.
Мини тврђава, која је некада служила за одбрану мостова, изгубила је сав свој стратешки значај када је Град Нови Сад 1923. године са Краљевином СХС потписао уговор о уступању мостобрана граду.
Исте године, ово утвђрење је срушено.
До 1965. на крају Радничке улице могли сте видети остатке бедема и капија некадашњег мостобрана, док је испод Споменика жртвама рације, уз саму обалу реке, до данас сачуван остатак овог утврђења.
Ради се о каменом стубу, изграђеном 1831. године, који је служио за мерење водостаја на пристаништу.
Данас је овај стуб једино шта је остало од Брукшанца…
У трампи са урбанизацијом много смо добили, по високој цени, јер смо много и дали, а на крају смо стигли до тога да многи Новосађани ни не знају за постојање прве и најважније линије одбране од свих речних опасности оног времена.
Да не постоје фотографије, вероватно би и прича о мостобрану постала урбана легенда, као и прича о постојању подземних тунела испод Дунава?
Осим ако… ускоро не откријемо да је и та прича истинита.
Преузмите андроид апликацију.
