Zbog antropološke galerije zvane metro, odličnog uzorka stanovništva Njujorka.
Ruskinje sa šubarama, divno upalih obraza i plavih očiju, Japanci sa maskama kao hirurzi, Meksikanke sa crnim kovrdžama, Jevreji sa šeširićima, Afroamerikanci sa kapuljačama i neidentifikovani narodi sa nečim što liči na masku nindže i sl. (da, ovo je bila nezapamćeno hladna zima u Americi).
I tako, pričaju na otprilike četrdesetičetiri jezika (zapravo, na 800!), pa je razumljivo što Amerika i zvanično nema zvanični jezik.
Svašta se dešava u metrou, budući da se u proseku Njujorčani voze 40 minuta dnevno do posla, to vreme se mora nekako iskoristiti.
Šminkaju se, spavaju, beskonačno pričaju mobilnim, igraju onu igricu sa dijamantima na ajfonima, čitaju uporedne analize keksa u časopisima o zdravoj ishrani ili – Bibliju.
Dođu i oni što pevaju pa posle traže bakšiš, ali lepo su vaspitani, rukuju se sa putnicima i daju „hajfajv“, izvinjavaju ako se nekom nije dopalo pevanje. A pevaju, na primer „Stand by me“ i slično. Kako da se nekom ne dopadne? Posle sam čula da metro „pevači“ moraju da prođu kroz rigoroznu audiciju da bi pevali u metrou i da su neki od njih nastupali i u Karnegi Holu.
A da, još nešto divno u vezi sa metroom u Njujorku jeste da radi 0 – 24, 365 (ili 366) dana u godini… (Isto kao i Apple store na Petoj aveniji, zatvoren samo na dva dana ikada, zbog uragana Sendi.)
Zato što u tih nekoliko ulica na Brodveju ima četrdeset pozorišta. Velikih. I još puno malih, koja se zovu off-Brodvej. I još mnogo još manjih, koja se zovu off-off-Brodvej. I još nekih mikro pozorišta u koja se ulazi direktno sa ulice preko strmih stepenice, i ni hodnik nemaju.
Sve u svemu, ima preko 400 pozorišta. I onda, u velikim teatrima neki ljudi sa po minimum pet talenata igraju/pevaju/skaču/glume/sviraju/voze trotinet, i dosta toga simultano, i sve uživo i još i perfektno. Plaćeni su 1.422 dolara nedeljno, ali ja bih im dala mnogo više.
Zato što se osećaš svakog trenutka kao da si u nekom filmu, jer u poslednjih sto godina preko 20.000 filmova je snimljeno u Njujorku. Nisu to sad neki meni omiljeni filmovi, ali ipak je nekako jedinstven osećaj prolaziti gde god da kreneš kroz neke scenografije.
Pa onda, taj Tajms skver, ne znam, nikad nisam bila očarana svetlećim reklamama i golim kaubojima, ali ne možeš da ne digneš glavu i zineš kad vidiš ekran veličine desetospratne zgrade i ogromne noge neke manekenke preko celog ekrana, na primer.
Ili M&M svetleću bombonu veličine letećeg tanjira. 161 megavati struje u svakom trenutku je potrebno da bi sve to tako blještalo.
Lično se ne razumem u struju, ali neko je to preračunao i rekao da je toliko struje dovoljno da se osvetli 161.000 prosečnih kuća.
Zato što ima 4.000 uličnih prodavaca hrane: Meksikanaca, Vijetnamaca, Senegalaca, Brazilaca, Kineza… Ako vam se u ponoć jede jagnjetina sa pirinčem, samo treba da sačekate 15 – ak minuta u redu na uglu 53. ulice i Šeste avenije, jer kod Egipćana je uvek gužva. Onda tako prolazite ulicom i jedete za šest dolara sve i svašta i kao da ste na gurmanskom putu oko sveta.
Uostalom, često se u Njujorku osećate kao na putu oko sveta. Dovoljno je da se iz Harlema, gde polugoli tetovirani crnac radi zgibove okačen o semafor na minus 15 stepeni, zaputite u Kvins gde se prodaje najbolji njujorški burek, preko svima-već-poznatim Little Italy i Chinatown-a (najvećoj kineskoj enklavi zapadne hemisfere).
I onda, jako važno, zato što Njujork ima Bruklin. A Bruklin je nešto divno, između ostalog jer u Bruklinu možete da budete insajderi na ležernom nedeljnom okupljanju u crkvi u kojoj se peva gospel.
I one debeljuškaste crnkinje se stvarno prepuste i improvizuju i ljuljaju se i to je tako dobro da se naježite a možda i zaplačete, iako niste ni minimalno religiozni – dovoljno je da ste emotivni.
Bruklin nije hteo da se „ujedini“ sa ostatkom Njujorka, i da nije, bio bi treći po veličini grad u Americi. A onda je 1898. postao jedan od pet delova Njujorka.
I dan danas se Bruklineri kaju zbog toga. Bruklin je, očigledno, ostao u senci Menhetna, ali nepravedno. U Bruklinu ima oko 700 institucija iz oblasti umetnosti i kulture, prelepih kuća od braon cigle („brownstone„) i divni bruklinski most, čudo inženjerstva svog vremena, sa besplatnim i neprocenjivim pogledom na Menhetn.
Bruklin je mlad, prosečna starost stanovnika mu je 34 godine. Obojen je galerijama i buvljacima i nastanjen duhovima pisaca, umetnika i – Merlin Monro.
Mnogo štošta je osmišljeno u Bruklinu, kao već pomenuti gospel. Onda još i klima uređaj. I plišani meda („teddy bear„), u jednoj prodavnici slatkiša. Dozvola da se zove Teddy stigla je lično od tadašnjeg predsednika SAD, Teodora Ruzvelta.
I još… Nije da ne volim vijugave romantične sokake, ali ima nešto u tim njujorškim ulicama i avenijama koje se uvek seku pod pravim uglom. Prvo, možete da idete uvek i samo – pravo. Nema krivudanja. Drugo, nalazite se u jednom od najvećih gradova na svetu, pa ipak, da biste se izgubili morate biti baš antitalenat za mape. Jednostavno i nadasve praktično.
Doduše, nije zvučalo tako kada je krajem 18. veka predlog urbanista za mrežni plan ulica bio glatko odbijen od stane graskog veća. Ipak, nekoliko godina kasnije, ideja je prihvaćena i oformljena je specijalna komisija koja je sprovela plan u delo ravnajući brda i prekrajajući dvorišta na opšte negodovanje stanovnika onoga što se danas zove „downtown„.
Tako je Menhetn vizionarski išpartan uzduž i popreko. Mada su se svi pitali zašto bi neko živeo u tamo nekoj dalekoj 51. ulici, danas stanarina za garsonjeru u ovoj ulici iznosi minimum 3.500 dolara mesečno.
Volim Njujork i zato što ima robne kuće. Robna kuća! Kad ste poslednji put čuli da je neko nešto kupio u robnoj kući? Nisam kupoholočarka, ako izuzmemo buvljake, ali odlazak u ove robne kuće me je raznežio i podsetio na drage osamdesete i detinjstvo, i na uzbuđenje jer „idemo u robnu kuću“. Eto, u Njujorku još uvek ima pravih pravcatih robnih kuća, i to sa po osam spratova.
I volim ga zato što izgleda kao grad u kom se lako nalazi sreća i nalazi budućnost, ako se makar malo potrudiš.
Gde ljudi dolete ili doplove, vide Kip slobode i veruju da će naći nešto bolje od onog što su ostavili za sobom. Ne liči na Evropu. Ne deluje pretenciozno kao Pariz ili London… Nije mi se tako činio.
Činio mi se pre kao da prihvata sve i svakog, što je i moguće, jer više od polovine njegovih stanovnika i nisu tu rođeni, nego ko zna gde. Ti ljudi koje vidimo u metrou i u koje nisam mogla da prestanem da gledam i da nagađam odakle su i zašto su tu, u tom metrou, zbog kog volim Njujork.
Autor teksta: Nataša Gološin (2014.)
Preuzmite androidaplikaciju.
