Ако постоји универзална слика савременог родитељства, онда је то родитељ који у једној руци држи кафу, у другој списак обавеза, док покушава да функционише са изразом лица који говори: „Да ли је могуће да је тек уторак?“ Умор је постао готово заштитни знак родитељства, а непроспаване ноћи често први кривац на листи.
Али шта ако проблем није само у мањку сна?
Иако се често чини да нови родитељи живе у перманентној несаници, истраживања показују нешто занимљиво: већина ипак не спава толико мало колико се мисли. Студије показују да родитељи мале деце у просеку спавају око седам сати ноћу – тек нешто мање од људи без деце. Другим речима, број сати сна није драстично другачији. Оно што јесте другачије јесте осећај исцрпљености који прати свакодневицу.
Ту на сцену ступа модерна реалност. Данашњи родитељи не балансирају само између бебе и одмора, већ између посла, рокова, порука које не престају да стижу, вртића, саобраћаја, куповине, кувања и константног осећаја да би требало да буду бољи, организованији и продуктивнији. Укратко: мултитаскинг на стероидима.
А постоји још једна велика разлика између некада и сада – заједница.
Хиљадама година деца нису одрастала уз концепт „двоје људи против свега“, већ уз ширу породицу и блиске људе који су природно учествовали у бризи о деци. Баке, деке, тетке, старија браћа и сестре или комшије били су део свакодневице. Данас, међутим, многи родитељи покушавају да изнесу све сами, често далеко од породице и без реалне помоћи.
Ту се јавља и додатни притисак савременог родитељства: идеја да родитељ мора бити све у исто време – емоционално доступан, савршено организован, успешан на послу, стрпљив, присутан, наспаван и још да успут спрема здраве оброке и одржава друштвени живот. Звучи као сценарио за суперхеројски филм, осим без специјалних моћи. Психолози све чешће истичу да родитељску исцрпљеност не производи само физички умор, већ и ментално оптерећење – стална одговорност, доношење одлука и осећај да је мозак непрекидно „укључен“. Чак и када дете спава, глава често не спава.
Можда је зато право питање мање „колико родитељи спавају“, а више „колико подршке имају“. Јер проблем модерног родитељства можда није то што родитељи не могу да издрже, већ што се од њих очекује да све издрже сами.
И можда је баш ту мали ресет који свима треба: мање перфекционизма, више помоћи, мање гриже савести и мало више простора за оно сасвим људско – умор.
Мозак троши огромну енергију чак и када „не радимо ништа“: Зашто је одмор важан за размишљање
Преузмите андроид апликацију.
