“Teci, teci Dunave, al ne pričaj nikome…“ Koliko je samo pesama spevano ovoj moćnoj reci na čije obale se nasukao najlepši grad na svetu, Novi Sad?
Tačan odgovor na ovo pitanje je gotovo nemoguće dati jer, pored onih stihova za koje svi znamo, skoro svaki Novosađanin je makar jednom u životu, gledajući u nepregledan tok ove moćne reke dobio inspiraciju za neku svoju rimu vezanu za Dunav.
Naši sugrađani znaju da Dunav zaista ima lekovitu moć. On čuva one mladalačke zakletve poznate kao “voleću te zauvek“, iako to zauvek često ne traje duže od nekoliko godina.
U njemu se skladište sve one suze i tužne misli koje ostavimo na obali svaki put kada nam je potreban izduvni ventil.
Čuva i one lepe momente sa prijateljima, naše snove da nekada otplovimo katamaranima daleko i ne razmišljamo ni o čemu, nade da ćemo nekada uspeti da ga preplivamo i savladamo, te dokažemo sebi koliko smo neustrašivi.
Zaista, Dunav je veoma bitna odrednica u odrastanju i formiranju svih nas.
Dovoljno nas voli da je, kao neki pradeka koji ima dovoljno ljubavi za sve svoje unuke, bezuslovno odvojio neki deo sebe za najrazličitije profile ljudi koji su rasli kraj njega.
Štrand je, svi već znamo, najizvikanije mesto koje je očarava kako domaće, tako i mnoge strance, ali nije on poseban zbog toga što je najuređenije kuplatiše, ne!
Štrand je poseban zbog svih onih generacija koje su odrasle zabijajući trojke na koševima ispod mosta i svim onim devojčicama koje su ostavljale sve svoje obaveze i dolazile da krase, tada još klimave i stare, tribine koje su se nalazile pored koša.
On bi, ukoliko bismo kupališta metaforički pretvorili u ulice, bio ona glavna seoska ulica u kojoj se dešavaju bitne stvari za one koji su odnedavno u selu, međutim, oni stari Novosađani vrlo dobro znaju da je pravi centar zbivanja u onim skrivenim uličicama koje nisu tako izvikane kao “glavni šor“.
Zbog toga mi volimo sve!
I Šodroš, koji će uskoro početi da dovodi najbolje evropske kajakaše i veslače, te sa svojim novim veslačkim stazama postati jedna od najzavidnijih veslačkih stanica u čitavoj Evropi.
I Oficirac koji se tako smelo sve ove godine trudi da bude sve suprotno od “mainstrim’’-a plažnih dešavanja u gradu, ali mu nikako ne ide jer svi, sa prvim zracima sunca, hrlimo upravo tamo.
Deo Dunava jeste i ona “kereća plaža“. Velika reka nas tu uči da nismo sami na ovom svetu, te da ponekad treba da se okupamo i sa onima koje smatramo svojim najboljim prijateljima, a to su psi.
Na ovoj plaži ćete najčešće uhvatiti ne više od dve ili tri osobe. One će obično čitati neku knjigu, gledati svoja posla i uživati u luksuzu toga što ne moraju da paze na svoje ljubimce koji su sebi pronašli zanimaciju u vodi.
Sa Kameničke strane Dunav se uvek činio za nekoliko nijasni čistiji.
Ne znamo da li je to istina, ili se samo radi o principu da je “tuđe uvek lepše i slađe“, pa nam se tako ono što je dalje uvek predstavlja lepšim i neosvojivim, sve dok ne prepešačimo preko Mosta slobode i shvatimo da je u pitanju ista reka, a jedino što se promenilo jeste naš pogled na nju.
Međutim, iako nam je prva asocijacija kada ga pomenemo, kupanje, Dunav je Novosađanima mnogo više od reke koja protiče pored njihovih omiljenih plaža i mnogo više od vode koja odnosi probleme i ružne uspomene.
On je za mnoge mesto stanovanja i veoma značajna okosnica u formiranju onih prvih, najfinijih, starosađana, a posle i nas blesave dece umazane istopljenim sladoledom koja su odrastala uz vodu.
“Mog mora nema i ne znam šta da radim. Moj stari kaže da ni Dunav nije loš“, rekao je Balašević davno kada se samoproglasio za panonskog mornara.
I zaista, nama dunavskim Magelanima, ponekad nedostaje more i so koja će nam se zalepiti na preplanule obraze nakon što izronimo neku školjku.
Ipak, ne bismo mi ovde ništa menjali, jer kada na moru otvoriš školjku možda ćeš i pronaći biser, a kada pronađeš školjku na Dunavu u njoj ćeš pronaći uspomenu na sve one lepe periode života koje si proveo odrastajući kraj njega.
Preuzmite android aplikaciju.
