Данас се у општини Нови Сад налази аеродром Ченеј, иако он није можда значајан и познат колико и други аеродроми у региону, не треба заборавити да је Нови Сад пре више од једног века био центар ваздухопловства у региону.
Изградњом Аеродрома Југовићево 1913. године на периферији Новог Сада, „Српска Атина“ је заувек добила своје место у историји српског ваздухопловства и са разлогом је многи сматрају колевком авијације у региону.
Пре него што кренемо дубље у историју, важно је разјаснити да су Сајлово, Југовићево, Ново гробље и Авијатичарско насеље били једна целина која се звала Исаилово, где је и саграђен аеродром пре почетка Првог светског рата (претежно на простору данашњег насеља Југовићево).
Првобитно је изграђен за потребе Аустро-угарског ваздухопловства. Најстарија сећања о овом аеродрому Новосађани везују за аеромитинге, или како се онда говорило, “крилатичке утакмице”, које су се одржале 11. и 12. маја 1913. године.
По писању историчара Новосађане је посебно импресионирао летачки наступ Милана Узелца, Србина из Лике. Узелац је показао “лет увис и вешто спуштање”, пуцао у ваздух из авиона у лету и бацао цвеће одушевљеној публици.
У почетку је имао само травнате писте за слетање и узлетање војних авиона и неколико хангара. Тек 1916. изграђени су први аеродромски објекти, касарна и зграде за техничке радионице.
После пропасти Аустроугарске, овај аеродром је постао највећи и најопремљенији центар ваздухопловства нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
На њему су сакупљени сви авиони заплењени у ратним дејствима, а крајем 1918. године у Нови Саду је формирана Ваздухопловна команда Војске Краљевине СХС. На челу команде био је прослављени пилот Бранко Вукосављевић, а седиште јој је било на Петроварадинској тврђави.
Овде су редовно приређивана такмичења за „Краљев пехар“, шестог септембра, на рођендан престолонаследника Петра II Карађорђевића.
Тамо је убрзо са радом почео и Ваздухопловни арсенал, а и Школа ваздухопловних механичара. Већ 1. марта 1919. основана је и прва пилотска школа, такође, у Новом Саду. Новосађани су се, тих година, навикавали да на улицама срећу војнике у карактеристичним вахдухопловним униформама, а да над градом чују препознатљив хук авионских мотора.
Аеродром Сајлово је „прекрштен“ у аеродорм Југовићево на комеморацији команданта ваздухопловног пука, пуковника Јована Југовића у Прагу 28. фебруара 1928. године.
Прослављени пилот – ловац Српске авијатике из Првог светског рата је са три ваздушне победе постао права легенда новосадског аеродорма. Осим војних подвига, као искусан пилот и сјајан заповедник унапредио је оперативну спремност аеродрома у Новом Саду.
Касније цео тај простор Сајлова на којем се налазио аеродром добија име „Југовићево“ које је остало и до дан данас.
Занимљиво је да и суседно Авијатичарско насеље носи име из овог периода. Изградњом аеродрома, доласком великог броја пилота и разног другог особља, полако је почела и изградња насеља поред самог аеродрома. Насеље су поред „цивила“ то јест становника Новог Сада почели да насељавају и људи који су радили на аеродрому – пилоти, механичари… па је због тога и овај назив.
Аеродром Југовић био је и домаћин прве свечаности ваздухопловних снага. На дан Светог Илије, 1924. године, 2. августа, у Новом Саду, на Југовићеву, прослављена је први пут крсна слава пилота и механичара.
Осим што је био колевка ваздухопловства, у Новом Саду су се производили и први авиони у региону. Задужени за производњу првог авиона 1923. биле су две мале фирме – новосадски “Икарус – прва српска индустрија аероплана”, чији је оснивач био морнарички пилот Аустроугарске Димитрије Коњовић, који је искуство поделио и у ваздухопловству Краљевине СХС, и фирма “Рогожарски” из Београда.
Први авион ШБ1 – “мали бранденбург”, испоручен је управо из “Икаруса”, већ следеће године, а уследио је, такође из радионица ове фабрике, хидроплан ШМ – “шимика”, направљен за потребе морнаричког ваздухоплвства.
Други светски рат није мимоишао ни Нови Сад и његове летаче. Аеродром је бомбардован већ у првим сатима рата, а затим су га, после окупације користиле јединице немачког ваздухопловства, за полетање према Совјетском Савезу.
Почетком 1944. госине и западни савезници бомбардују аеродром. После ослобођења Новог Сада, 23. октобра 1944. године, на аеродром опет стижу наши пилоти, праћени савезницима, али са истока – Совјетима.
Са аеродрома тада полећу трофејни немачки авиони са исцртаним звездама на крилима и нашом тробојком, али и авиони које је млада војска добила од савезника.
Међутим Аеродром Југовић у посратним годинама полако губи на значају.
Команда ваздухопловства још пре рата преселила се у Земун, а у Београд је тридесетих година пресељена и производња авиона, а стари аеродром, како су забележили хроничари, се дефинитивно брише са мапе доласком првих млазних авиона, већег долета, брзине и радијуса лета. Последњи авиони са овог аеродрома полетели су 1953. године.
После рата аеродром није био у употреби, а 16 километара од Новог Сада, на Ченеју је 14. јуна 1953. године отворен нови аеродром.
Са овог аеродрома данас полећу углавном спортски авиони и хеликоптери. Повремено на аеродром слети и неки страни држављанин са малим приватним авионом, па су тако у протеклим годинама у Нови Сад слетали гости из Словеније, као и Немачке.
Аеродром користи и ЈКП Циклонизација које одатле шаље своје авионе и хеликоптере које користи за третман против комараца из ваздуха. Такође и Аеро-клуб „Нови Сад“ користи овај аеродром за своје авијатираске активности и обуке нових пилота, механичара, падобранаца…
Постоји план да се аеродром на Ченеју преуреди и постане мањи цивилни аеродром, са ког ће моћи да се стигне до Солуна, Тивта, Будимпеште, Љубљане, Беча и осталих регионалних центара авио-транспорта. Те би у скорије време небо изнад „Српске Атине“ поново могло да се испуни траговима авиона који су полетели са новосадске писте.
Ko je bio srpski Crveni baron i zašto ulica u Novom Sadu nosi njegovo ime?
Преузмите андроид апликацију.
