Био је пристојан, умео је да саслуша друге и није очекивао посебан третман. А онда је стекао новац, положај или утицај и као да је постао други човек. Почео је да прекида саговорнике, омаловажава људе, показује нестрпљење и понаша се као да за њега више не важе правила која важе за све остале. Да ли новац заиста може толико да промени човека или му само омогућава да покаже оно што је одувек скривао?
Народна изрека каже да новац „квари” људе, али психологија нуди сложеније објашњење. Новац сам по себи не ствара нову личност, али може да промени положај човека, његове односе са другима и границе које су раније обуздавале његово понашање. Некога новостечена моћ заиста промени, док код другога само учини видљивијим особине које су већ постојале.
Није у питању само новац, већ моћ коју он доноси
Када човек стекне више новца, често добија и нешто што може бити много важније за његово понашање: већу независност. Више не мора да моли за услугу, да чека туђу одлуку, да се прилагођава или да превише брине о томе хоће ли му неко ускратити помоћ.
Управо ту може да почне промена. Особа која мање зависи од других понекад постаје мање заинтересована за њихове потребе, осећања и мишљење. Не зато што је новац избрисао њену способност саосећања, већ зато што више нема толико разлога да обраћа пажњу на људе око себе.
Истраживање објављено у часопису Psihological Science показало је да осећај моћи може да умањи спремност човека да сагледа ситуацију из туђе перспективе. У низу експеримената људи којима је појачан осећај моћи били су више усмерени на сопствено виђење ситуације, слабије су узимали у обзир информације које други немају и мање прецизно су препознавали туђе емоционалне изразе.
То не значи да свака моћна особа губи емпатију. Истраживање показује да одређене околности могу повећати вероватноћу да човек постане усмеренији на себе и мање пажљив према људима над којима има предност.
Зашто човек почиње да верује да заслужује више од других
Новац може да промени начин на који особа објашњава сопствени успех. Ако верује да је све постигла искључиво захваљујући својој интелигенцији, раду и способностима, а занемари околности, срећу, подршку породице, добре прилике и помоћ других људи, може развити снажан осећај да је посебнија или способнија од свих око себе.
Из тога се лако рађа уверење: „Ако сам успешнији, вероватно вредим више.“
Таква особа може почети да очекује да буде прва услужена, да други слушају без поговора, да јој се грешке опраштају и да правила могу да се прилагоде њеним потребама. У психологији се овакво очекивање назива осећањем права на посебан третман.
Граница између самопоуздања и бахатости налази се управо на том месту. Здраво самопоуздање значи да човек зна колико вреди, док бахатост почиње када закључи да због тога други вреде мање.
Новац, дакле, не мора непосредно да произведе безобразлук. Он може да створи услове у којима особа почиње да своју материјалну предност доживљава као доказ личне и моралне надмоћи.
Када нестану последице, понашање може нагло да се промени
Човек се можда раније понашао пристојно зато што је заиста био пажљив према другима. Али могуће је и да је знао да би му непристојност могла донети проблеме. Зависио је од послодавца, колега, пријатеља, клијената или чланова породице и зато је морао да прави компромисе.
Са већом количином новца неке од тих кочница нестају. Особа може да плати туђу помоћ, промени сараднике, прекине однос чим јој неко противречи или ублажи последице сопствених погрешних одлука. Људи јој се истовремено све ређе супротстављају.
Због тога промена понекад изгледа изненадно. Међутим, није нужно да се карактер променио преко ноћи. Могуће је да је човек само добио више простора да ради оно што је раније морао да обуздава.
Тако настаје зачарани круг. Околина прећуткује увреде, смеје се неумесним шалама и говори оно што моћна особа жели да чује. Она због тога не добија искрену повратну информацију и почиње да верује да је њено понашање прихватљиво. Оно што је у почетку био повремени испад временом може постати уобичајен начин опхођења.
Шта је показало познато истраживање о богатству и неетичном понашању
Једно од најпознатијих истраживања о овој теми објављено је 2012. године у часопису Procenteege of the Academy of Sciences. Истраживачи су кроз седам студија посматрали понашање људи у свакодневним и експерименталним ситуацијама.
У два теренска истраживања посматрали су возаче на раскрсници и пешачком прелазу. Возачи скупљих аутомобила чешће су одузимали првенство другим возилима и нису пропуштали пешака који је чекао да пређе улицу.
У лабораторијским експериментима виши друштвени положај био је повезан са већом спремношћу учесника да слажу током пословних преговора, варају како би повећали могућност да освоје награду или подрже неетичне поступке на радном месту.
У једном од експеримената учесницима је привремено појачан осећај да припадају вишем или нижем друштвеном положају. Они који су били подстакнути да себе виде као друштвено привилегованије узели су више слаткиша из посуде за коју им је речено да је намењена деци из друге лабораторије.
Аутори су закључили да су резултати делимично били повезани са позитивнијим односом према похлепи. Међутим, посебно је важан још један налаз: када су истраживачи и учеснике нижег друштвеног положаја навели да размишљају о користима похлепе, њихове неетичне намере порасле су на приближно исти ниво.
То значи да способност за неетично понашање није својствена само богатим људима. Окружење које велича личну корист, похлепу и успех по сваку цену може да утиче на понашање људи без обзира на њихов имовински положај.
Ипак, истраживања не доказују да су богати људи лошији
Било би погрешно из једног или неколико истраживања закључити да су имућни људи нужно себичнији, мање емпатични или склонији непоштењу. Појединачне студије најчешће показују просечне разлике између група, а не судбину сваког појединца.
Уз то, друштвени положај није исто што и количина новца на рачуну. Он обухвата образовање, занимање, породично порекло, углед, осећај сопственог места у друштву и степен моћи над другим људима.
Велика мета-анализа објављена 2025. године у часопису Псyцхологицал Буллетин обухватила је податке више од два милиона људи. Показала је малу, али стабилну повезаност вишег друштвеног положаја са већом просоцијалношћу, односно понашањем усмереним на помагање другима. Разлике су, међутим, биле мале, а резултати су зависили и од тога како су друштвени положај и помагање мерени.
Зато наука не подржава једноставну поделу на „добре сиромашне“ и „лоше богате“. Имућан човек може бити великодушан и пажљив, као што особа са мало новца може бити груба, себична и непоштена.
Да ли новац мења или открива карактер
Најпоштенији одговор гласи: може да учини и једно и друго. Код неких људи богатство постепено мења начин размишљања. Већа моћ, мања зависност од других, нови друштвени круг и стално повлађивање могу да ослабе навику да се води рачуна о туђим потребама.
Код других новац пре свега уклања ограничења. Особа више не мора да крије потребу за доминацијом, дивљењем или посебним третманом. Тада може изгледати као да је стекла потпуно нову особину, иако је она можда постојала и раније, али није имала довољно простора да се покаже. Ипак, ни једно ни друго није неизбежно. Новац пружа могућност избора, а начин на који ће се та могућност користити зависи од вредности, самоконтроле, односа према другим људима и спремности да се прихвати критика.
Зато новац можда није најбољи тест онога какав човек постаје. Често је много бољи тест онога што ће урадити када схвати да му се може.
Преузмите андроид апликацију.
