Неки људи после свађе наставе даље као да се ништа није догодило. Други ће и годинама касније тачно памтити поглед, тон гласа и реченицу која их је повредила. Довољно је да неко помене одређену особу или ситуацију и емоција се враћа готово истим интензитетом као првог дана.
Психолози већ дуго покушавају да објасне зашто поједини људи много дубље и дуже памте непријатна искуства. Данас одговор све више долази из комбинације психологије и неурологије. Није реч само о карактеру или „слабим живцима”. Начин на који памтимо увреде повезан је са радом мозга, хормонима стреса, анксиозношћу и ранијим животним искуствима.
Мозак не памти све подједнако
Људски мозак сваког дана обради огромну количину информација, али не остаје све трајно сачувано. Да би нешто остало дубоко урезано у памћење, мозак мора да процени да је догађај важан.
Ту кључну улогу има амигдала, део мозга задужен за обраду емоција, нарочито страха, претње и емоционалног бола. Када доживимо увреду, понижење или одбацивање, амигдала шаље сигнал да је ситуација значајна. Тело тада ослобађа хормоне стреса попут адреналина и кортизола, а управо они помажу да се успомена јаче „закључа” у меморији.
Зато људи често не могу да се сете шта су радили прошлог уторка, али могу до детаља да опишу тренутак када их је неко јавно понизио пре десет година.
Научна истраживања потврђују да емоционално интензивни догађаји остављају много јачи траг у памћењу него неутрална искуства, управо због везе између амигдале и центара за меморију у мозгу.
Зашто су неки људи осетљивији на увреде
Нису сви мозгови исти када је реч о обради негативних искустава. Код особа које имају појачану анксиозност или су склоне претераној бризи, мозак је често „подешен” да више пажње обраћа на потенцијалне претње.
То значи да ће једна непријатна реченица имати много већу тежину него код некога ко емоционалне конфликте доживљава површније. Психолози тај феномен објашњавају као природну склоност мозга да негативне догађаје доживљава интензивније од позитивних. Због тога једна критика може да засени десет комплимената.
Код таквих особа често постоји и појачана потреба за анализирањем прошлих ситуација. У глави се изнова враћају разговори, замишљају другачији одговори и покушава да се пронађе објашњење за туђе понашање. Тај процес назива се руминација.
Када мозак не престаје да „премотава” догађај
Руминација, када човек изнова „премотава” непријатне ситуације, анализира их и не успева да их ментално остави иза себе, је један од главних разлога због којих неке увреде остају живе годинама. Што се особа чешће враћа непријатној ситуацији, мозак је додатно учвршћује.
Другим речима, сваки пут када поново проживљавамо непријатан догађај, наш мозак га делимично доживљава као ново искуство. Зато старе увреде могу изазвати готово идентичну реакцију као првог дана: убрзан пулс, напетост или осећај беса.
Истраживања показују да управо то стање може повећати ниво стреса и ризик од појаве анксиозности и депресивних симптома… У том случају мозак заправо покушава да „реши проблем”, али често постиже супротан ефекат. Уместо смиривања емоција, долази до њиховог сталног обнављања.
Траума мења начин на који памтимо
Посебно снажно памћење непријатних искустава често имају људи који су раније пролазили кроз емоционално тешке ситуације. Детињство пуно критике, одбацивања или непредвидивих односа може оставити траг на нервном систему. Такве особе често развијају појачану емоционалну будност. Њихов мозак брже региструје знакове могућег одбацивања или понижења, чак и када опасност објективно није велика. Зато обична примедба некоме може звучати као озбиљан напад.
Неурологија открива да дуготрајни стрес мења начин на који мозак обрађује емоције и формира успомене. Кортизол, хормон стреса, игра важну улогу у томе да се негативна искуства снажније урезују у меморију.
Људи не памте догађај, већ осећај
Занимљиво је да сећања нису објективни снимци стварности. Људи често не памте саму ситуацију онако како се догодила, већ емоцију коју су тада осећали. Због тога две особе могу имати потпуно различито сећање на исти сукоб. Једна ће га доживети као пролазну расправу, док ће друга годинама носити осећај понижења или издаје. Емоције практично постају „филтер” кроз који мозак чува успомене.
Може ли мозак да научи да пусти прошлост?
Добра вест је да мозак није статичан. Начин на који обрађујемо успомене може да се мења током живота. Психотерапија, рад на емоционалној регулацији, смањење анксиозности и прекидање зачараног круга руминације могу помоћи да стара искуства постану мање болна. То не значи да ће човек заборавити шта му се догодило, већ да успомена више неће изазивати исти емоционални удар.
Стручњаци зато наглашавају да проблем није у самом памћењу. Проблем настаје када мозак никада не добије сигнал да је опасност прошла и да више нема потребе да стално држи старе ране „отвореним”.
Преузмите андроид апликацију.
