Почетна > Живот и стил
Живот и стил

Зашто неки људи не умеју да уживају чак ни када имају све? Др Маја Руегер открива шта је зрели хедонизам

Можемо да путујемо на најлепша места, једемо у најбољим ресторанима, имамо успешну каријеру и све што смо некада желели, а да ипак не осећамо истинско задовољство. Зашто нам је толико тешко да се опустимо, због чега осећамо кривицу када ништа не радимо и како да научимо да заиста уживамо у животу? Одговори на ова питања крију се у појму који многима звучи необично: зрели хедонизам.
Фото: Pexels/Тima miroshnichenko

Када кажемо да је неко хедониста, најчешће замишљамо особу која воли добру храну, вино, путовања и животна задовољства. Али, да ли је то заиста хедонизам? И да ли је могуће да неко има све услове за уживање, а да је потпуно изгубио способност да у њему ужива?
О томе је у еПодцасту говорила др Маја Руегер, доктор медицине, психотерапеут и ауторка публикације о зрелом хедонизму, откривајући колико наше васпитање, осећај одговорности, друштвене мреже, па чак и давно заборављена искуства из детињства могу да утичу на способност да будемо задовољни.

Да ли заиста уживамо или само радимо оно што се сматра уживањем?

Према речима др Маје Руегер, постоји велика разлика између активности за које верујемо да би требало да нам причињавају задовољство и стварне способности да то задовољство осетимо.

– Ми путујемо, једемо лепу храну, пијемо лепо пиће и слично, а многи у ствари и не уживају у томе што су појели, попили или где су ишли. Тако да је то једна битна разлика: шта радимо и које су то активности за које мислимо да су предмет уживања, а шта је у ствари заиста тај аутентични доживљај хедонизма, оно у чему заиста уживамо. Јер врло често смо изгубили тај капацитет да нешто доживимо на прави начин – објашњава др Руегер.

Колико пута смо били на прелепом месту, а више пажње посветили фотографисању него ономе што се дешава око нас? Или отишли на концерт и готово све време провели снимајући телефоном?

Др Руегер подсећа на призор са једног концерта, на којем готово сви снимају наступ, док једна старија жена једноставно слуша музику и ужива.

– Кад пијемо кафу, кад уживамо на сунцу, колико смо свесни тог момента? Једно свесно уживање, онај миндфулнесс доживљај овде и сада, некако врло често изостаје и ми то радимо по неком аутопилоту.

Управо у томе крије се једна од важних разлика између површног задовољства и зрелог хедонизма.

Перфекционизам квари хедонизам: зашто стално одлажемо задовољство?

Многи су одрасли уз поруке да прво морају да заврше све обавезе, па тек онда могу да се играју, одмарају или раде нешто што воле.

Такво васпитање има своју важну улогу у развијању одговорности, али проблем настаје када задовољство постане награда коју никада не успевамо да заслужимо.

– Ако то одлагање задовољства постане нешто што никад нећу достићи зато што стално постоје некакве потребе или стално морам да задовољим нешто, некога, да бих онда могао да уживам, ако за наше уживање постоји некакав неопходан услов који, ако не задовољимо, онда ће се јавити осећај кривице, онда то није добро – каже др Руегер.

Посебно је занимљиво њено запажање да нас тежња ка савршенству често лишава управо онога због чега толико радимо.

– Ја се често шалим и кажем: перфекционизам квари хедонизам. Јер док год ми желимо да нешто буде савршено одрађено, да све буде завршено, нема ту пуно уживања – каже наша саговорница.

А можда је још важније питање зашто и као одрасли људи осећамо кривицу када себи дозволимо одмор, иако више нема никога ко нам забрањује да се играмо док не завршимо домаћи задатак.

Да ли је гледање серије уживање или бег од сопственог живота?

После напорног дана многи посегну за храном, укључе телевизор, сатима гледају серије или одлазе у куповину. Али, како препознати да ли нам те активности заиста причињавају задовољство или само покушавамо да побегнемо од брига?

Др Руегер објашњава да нема ничег лошег у томе да се понекад искључимо, одморимо и не радимо апсолутно ништа.

– Понекад је потпуно контрапродуктивно превише анализирати: зашто ја ово сада радим, па шта ми то недостаје? Некако опет недостаје та спонтаност у уживању, да се опустим и да ништа не радим, да доколичарим. Нема ништа лоше понекад у томе.

Међутим, граница постоји.

– Ако заиста сама та активност не представља наше задовољство, него је начин саморегулације или бежања, тада није добро.

Зато није пресудно да ли ћемо вече провести уз књигу, филм или у друштву пријатеља. Важније је да разумемо шта нам заиста прија, а шта радимо само зато да не бисмо морали да се суочимо са нечим што нас мучи.

Може ли човек да научи да ужива ако је одрастао у страху од среће?

Постоје људи који чак и у најлепшим тренуцима очекују да ће се догодити нешто лоше. Као да превише радости мора да буде кажњено.

Реченице попут „Немој много да се радујеш, после ћеш плакати” или „Кад је све добро, нешто лоше мора да се деси” могу оставити много дубљи траг него што мислимо.

Др Руегер објашњава да на нашу способност уживања не утичу само личне особине, већ и васпитање, културни обрасци и ранија искуства.

У разговору је испричала и пример клијенткиње која није могла да се опусти чак ни када јој је све ишло добро.

– Ја не умем да се опустим. Ја стално, и кад ми је добро, мислим: „Аха, немој превише да си у томе, десиће се нешто, измалерисаћеш, десиће се нешто лоше” – преноси др Руегер њене речи.

Током психотерапијског рада разговарале су о могућим коренима таквог уверења, а клијенткиња се присетила једног догађаја из раног детињства.

Овај пример отвара важно питање: колико наших данашњих забрана да будемо срећни заправо потиче из искустава којих се једва сећамо?

Да ли је за зрели хедонизам потребан новац?

Лако је говорити о уживању када имамо довољно новца, слободног времена и када нас не оптерећују свакодневни проблеми. Али шта је са људима који једва стижу да заврше обавезе и непрестано брину о егзистенцији?

Др Руегер не умањује тежину таквих околности.

– Није занемарљиво и није лако ако имамо неке егзистенцијалне проблеме да се опустимо, да уживамо у нечему, то дефинитивно. Ми као психотерапеути не можемо да кажемо: „Ма све је то у глави и све је ствар организације”.

Ипак, подсећа да за неке тренутке задовољства нису потребни ни велики новац ни много слободног времена.

– Нама треба и здравствена и емотивна резерва да бисмо могли са тим егзистенцијалним проблемима да се носимо.

Можда управо ту почиње другачији поглед на уживање: не као на луксуз који ћемо себи приуштити када све проблеме решимо, већ као на део живота који нам помаже да се са проблемима лакше носимо.

А шта је онда зрели хедонизам? Да ли је то способност да уживамо у малим стварима, умеће да препознамо сопствене потребе или одговорност да задовољство не претворимо у нешто што ће нас касније повредити?

Преузмите андроид апликацију.

Ознаке