Беба не зна да говори, она препознаје само глас најближих особа… У њеним покретима – свет непознатих осећања. А мајка покушава да разуме. Да погоди. Да преведе тишину. У тој свакодневној, често неприметној игри погледа, додира и осмеха, крије се много више него што мислимо.
И баш ту, у тој тишини између првих суза и првих речи, научници су открили нешто што мења начин на који гледамо на мајчинство, везу са бебом и једно од најосетљивијих стања кроз које жена може да прође…
У првим годинама живота детета, однос између мајке и бебе пресудан је за формирање емоционалног и социјалног здравља детета. У средишту овог односа налази се способност мајке да препозна и именује мисли и осећања свог детета (mind-midedness). То није само разумевање основних потреба попут глади или поспаности, већ препознавање када је беба радознала, тужна, забринута или срећна – и вербализација тих осећања на начин који беба може да осети и разуме.
Нова истраживања Универзитетског колеџа у Лондону показују да овакви емоционално посебни а пре свега топли тренуци између мајке и детета нису само важни за развој блискости, већ директно утичу на ниво хормона окситоцина код бебе – хормона који подстиче осећај сигурности, поверења и емоционалне повезаности.
Окситоцин – хормон љубави и поверења
Окситоцин се често назива „хормоном љубави“, јер игра кључну улогу у стварању осећаја повезаности и поверења између људи. Код мајки се ослобађа током дојења, мажења, игре и загрљаја, а код беба – када осете да су виђене, схваћене и вољене.
Оно што је посебно откривено у овој студији јесте да када мајка говори беби о њеним осећањима – на пример: „Видим да си уплашена“ или „Делујеш срећно што си пронашла играчку“ – то повећава ниво окситоцина код бебе. А што је више окситоцина, то су деца отпорнија на стрес, боље се повезују са другима и лакше развијају емоционалне вештине.
Постпорођајна депресија: када тишина постаје препрека блискости
Међутим, оно што може значајно пореметити овај природни процес јесте постпорођајна депресија – стање које погађа скоро сваку пету мајку током прве године након порођаја. Ове жене се често осећају тужно, преплављено, отуђено, а понекад и неспособно да се емотивно повежу са својим дететом.
Научници су открили да код мајки које пате од постпорођајне депресије, ниво окситоцина може бити нижи – и код њих, и код њихових беба. То може створити зачарани круг: беба прима мање емоционалних сигнала, па се теже умирује и осећа мање сигурности, док се мајка због тога осећа још више фрустрирано, усамљено и недовољно „добра“ у својој новој улози.
Студија је показала да су мајке са постпорођајном депресијом ређе укључене у mind-midedness – мање говоре о емоцијама и мислима својих беба, што додатно утиче на смањени окситоцин и код њих и код детета. Управо ту се отвара простор за интервенцију.
Решење које може променити ток раног развоја
Уочавање и вербализација бебиног унутрашњег света – макар то био и једноставан коментар „Видим да си узбуђен што си ме видео“ – може имати вишеструко лековит ефекат. Не само за бебу, која тако учи да разуме и регулише своја осећања, већ и за мајку – јер овакви тренуци граде осећај успеха, блискости и сигурности у родитељској улози.
Управо ту лежи важна порука: подржавање мајки које се боре са постпорођајном депресијом не мора да почне са лековима – може да почне са речима. Едукацијом и подстицањем mind-midedness, мајке могу поново да изграде мост ка својој беби, ка себи, и ка здравијем заједничком почетку.
Зашто је ово важно и за целокупно друштво
Разумевање био-психолошких механизама који обликују рани развој детета није само академска тема. То је основа за креирање ефикаснијих програма подршке мајкама, бољих неонаталних политика и препознавања раних ризика за ментално здравље – како мајке, тако и детета.
Зато је сваки топли, нежни разговор са бебом – иако беба још не говори – више од обичног тренутка. То је семе будуће емоционалне сигурности, отпорности и здравља.
Преузмите андроид апликацију.
