Novi Sad mnogima je poznat kao grad multietničkog stanovništva, impresivne arhitekrure sa istorijskom pozadinom, velikog broja kulturnog sadržaja, ali Novi Sad je, između ostalog, i grad fudbala.
Neki će odmah argumentovati da je najuspešniji novosadski klub daleko iza najuspešnijih, svima dobro poznatih, beogradskih klubova, ali upravo u tome i jeste „caka“.
Fudbal se ne gleda zbog rezultata, pa ni zbog trofeja, fudbal se gleda zbog druženja, zabave, emotivnog pražnjenja, osećaja pripadnosti, strasti, ljubavi prema sportu ili klubu… razlozi su mnogi, a rezultat i trofej samo su kruna na kraju jedne sezone.
Da nije tako, svi stadioni na kojima ne igraju Real, Barselona, Liverpul, Siti, PSŽ, Bajern i slične ekipe bili bi prazni. Zašto bi iko gledao Bornmut ili Torino, zašto bi neko gledao Las Palmas, pa oni nikada neće osvojiti ni ligu, a kamoli neko evropsko takmičenje?
Navijači postavljaju standard svojoj ekipi, a ukoliko želite puno od „svog“ tima, to morate pokazati prisustvom na tribinama.
Verujte, nijednom fudbaleru nije isto kada igra za „favorita“ i kada protivnik „mora da se pobedi“, a onda istrči pred prazan stadion. Fudbal se, najpre, igra za navijače. Gol je bolji ako je ispraćen hukom sa tribina, slavlje je slađe ako je sa navijačima, a rezultati su bitniji ako znate da „neko“ gleda.
Neki pojedinci pruže najbolje partije i bez motivacije koju daje publika, ali ipak svoj maksimum svaka ekipa daje kada je sa njima „12. igrač“, ta fraza nije tek tako izmišljena.
Pitajte samo Uroša Nikolića kojem su lekari predviđali kraj fudbalske karijere, a on se vratio i pred nekoliko hiljada Novosađana postigao gol na debiju za Vojvodinu.
Pitajte i Čumića koji je došao iz Pireja, odradio dva treninga sa ekipom, ušao sa klupe protiv Voždovca i postigao dva gola, a od njih jedan u 92. minutu za pobedu Vojvodine.
Novosađani su značajno „pogurali“ svoj tim u svakom meču na „Karađorđu“ ove sezone, a to se isplaćuje.
Naravno, stigla je nova uprava, novi trener, nova pojačanja, ali u klubu je najbitnija atmosfera, a njeno srce leži na tribinama.
Ove sezone Vojvodina je medijski ispraćena više nego ikad, navijači su privučeni na stadion i zahtevaju pobede, ali što je još važnije, učestvuju u njima!
Mečeve „stare dame“ ove sezone uredno prati više od 3.500 ljudi po utakmici, što je brojka koja treba da raste, a ujedno i trend koji treba da se održi i kada igre ne budu na istom nivou.
Javno mnjenje Novog Sada očekuje da Vojvodina bude uz „večite“, a ove sezone, podrška je adekvatna tim zahtevima, a svi se nadaju da će tokom sezone još da raste.
Svakako, osim crveno-belih, potrebno je podržati i Mladost koja je tek ušla u najviši rang, kao i RFK Novi Sad u nižem, ili Kabel i slične ekipe u još nižim rangovima.
I već vidim, neki će umešati politiku u priču i reći da neće da podržavaju klub koji drže „ovi ili oni“, ili da im se ne sviđa „ovaj ili onaj“ predsednik kluba, uprava ili slično.
Naravno, svakome je dozvoljeno da ima svoje političko opredeljenje i stavove, ali svi moramo da znamo da kada je fudbalski klub u pitanju, za njega igraju i njega predstavljaju najpre sami fudbaleri, a oni često nemaju dodirnih tačaka sa politikom.
To su u dosta srpskih klubova, pa tako i u ovim novosadskim, mladi momci koji su se dosta doga odrekli da bi bili u poziciji da žive od sporta kojim se bave. Ukoliko poznajete nekog ko se bavi bilo kojim sportom profesionalno, znaćete da priča o splavovima i žurkama „pije vodu“ samo do određenog nivoa.
Možda neće svaki mladi igrač iz novosadskih klubova postati zvezda, ali sigurno je da će neki od njih biti ključni igrači reprezentacije u budućnosti jer, prosto, to nam istorija govori.
U Novom Sadu nikada lakše nije bilo gledati superligaški fudbal.
U ovoj sezoni Novi Sad ima dva predstavnika u najvišem rangu srpskog fudbala. Mladost, kao i Vojvodina, nastupa na stadionu „Karađorđe“.
Neki će se sada zakačiti za ime stadiona, a bilo bi bolje da na isti odu i podrže Vojvodinu u borbi za visoke pozicije, ili Mladost u borbi za opstanak.
Momci koji predstavljaju Mladost ne pokazuju vanserijski fudbalski kvalitet, ali Novom Sadu treba još jedan superligaš, a tom superligašu treba pomoć publike.
Za razliku od prestonice, u Novom Sadu lagano možete otići na stadion čak i ako to odlučite 15 minuta pre prvog zvižduka. Gužve u saobraćaju nisu problem, a cena karte je često simbolična.
Na utakmice Vojvodine čak možete i besplatno, uz obeležje kluba, samo se uputite na istočnu tribinu.
Nižerangirane klubove još je lakše gledati jer igraju na manjim terenima, često na periferiji grada, retko kada se ulaz naplaćuje, a verujte, gledanje fudbala u nižim ligama ima posebnu draž i dušu, nekima i veću nego gledanje Lige šampiona.
I ne, odlazak na stadion ne mora uvek da bude pokrenut ambicijom za trofeje i titule, nekada je to samo dobro druženje, a zašto ne na stadionu, umesto u kafiću ili kladionici.
Fudbal pred punim, ili bar polupunim stadionom je drugi sport, a igrači koji imaju podršku tribine su drugi igrači, a onda je i klub – drugi klub.
Autor: Lazar Savić
Pravila ponašanja na „Karađorđu“: Zašto ne smete uneti, a ni izneti stolicu?
Preuzmite android aplikaciju.
