Нови Сад многима је познат као град мултиетничког становништва, импресивне архитекруре са историјском позадином, великог броја културног садржаја, али Нови Сад је, између осталог, и град фудбала.
Неки ће одмах аргументовати да је најуспешнији новосадски клуб далеко иза најуспешнијих, свима добро познатих, београдских клубова, али управо у томе и јесте „цака“.
Фудбал се не гледа због резултата, па ни због трофеја, фудбал се гледа због дружења, забаве, емотивног пражњења, осећаја припадности, страсти, љубави према спорту или клубу… разлози су многи, а резултат и трофеј само су круна на крају једне сезоне.
Да није тако, сви стадиони на којима не играју Реал, Барселона, Ливерпул, Сити, ПСЖ, Бајерн и сличне екипе били би празни. Зашто би ико гледао Борнмут или Торино, зашто би неко гледао Лас Палмас, па они никада неће освојити ни лигу, а камоли неко европско такмичење?
Навијачи постављају стандард својој екипи, а уколико желите пуно од „свог“ тима, то морате показати присуством на трибинама.
Верујте, ниједном фудбалеру није исто када игра за „фаворита“ и када противник „мора да се победи“, а онда истрчи пред празан стадион. Фудбал се, најпре, игра за навијаче. Гол је бољи ако је испраћен хуком са трибина, славље је слађе ако је са навијачима, а резултати су битнији ако знате да „неко“ гледа.
Неки појединци пруже најбоље партије и без мотивације коју даје публика, али ипак свој максимум свака екипа даје када је са њима „12. играч“, та фраза није тек тако измишљена.
Питајте само Уроша Николића којем су лекари предвиђали крај фудбалске каријере, а он се вратио и пред неколико хиљада Новосађана постигао гол на дебију за Војводину.
Питајте и Чумића који је дошао из Пиреја, одрадио два тренинга са екипом, ушао са клупе против Вождовца и постигао два гола, а од њих један у 92. минуту за победу Војводине.
Новосађани су значајно „погурали“ свој тим у сваком мечу на „Карађорђу“ ове сезоне, а то се исплаћује.
Наравно, стигла је нова управа, нови тренер, нова појачања, али у клубу је најбитнија атмосфера, а њено срце лежи на трибинама.
Ове сезоне Војводина је медијски испраћена више него икад, навијачи су привучени на стадион и захтевају победе, али што је још важније, учествују у њима!
Мечеве „старе даме“ ове сезоне уредно прати више од 3.500 људи по утакмици, што је бројка која треба да расте, а уједно и тренд који треба да се одржи и када игре не буду на истом нивоу.
Јавно мњење Новог Сада очекује да Војводина буде уз „вечите“, а ове сезоне, подршка је адекватна тим захтевима, а сви се надају да ће током сезоне још да расте.
Свакако, осим црвено-белих, потребно је подржати и Младост која је тек ушла у највиши ранг, као и РФК Нови Сад у нижем, или Кабел и сличне екипе у још нижим ранговима.
И већ видим, неки ће умешати политику у причу и рећи да неће да подржавају клуб који држе „ови или они“, или да им се не свиђа „овај или онај“ председник клуба, управа или слично.
Наравно, свакоме је дозвољено да има своје политичко опредељење и ставове, али сви морамо да знамо да када је фудбалски клуб у питању, за њега играју и њега представљају најпре сами фудбалери, а они често немају додирних тачака са политиком.
То су у доста српских клубова, па тако и у овим новосадским, млади момци који су се доста дога одрекли да би били у позицији да живе од спорта којим се баве. Уколико познајете неког ко се бави било којим спортом професионално, знаћете да прича о сплавовима и журкама „пије воду“ само до одређеног нивоа.
Можда неће сваки млади играч из новосадских клубова постати звезда, али сигурно је да ће неки од њих бити кључни играчи репрезентације у будућности јер, просто, то нам историја говори.
У Новом Саду никада лакше није било гледати суперлигашки фудбал.
У овој сезони Нови Сад има два представника у највишем рангу српског фудбала. Младост, као и Војводина, наступа на стадиону „Карађорђе“.
Неки ће се сада закачити за име стадиона, а било би боље да на исти оду и подрже Војводину у борби за високе позиције, или Младост у борби за опстанак.
Момци који представљају Младост не показују вансеријски фудбалски квалитет, али Новом Саду треба још један суперлигаш, а том суперлигашу треба помоћ публике.
За разлику од престонице, у Новом Саду лагано можете отићи на стадион чак и ако то одлучите 15 минута пре првог звиждука. Гужве у саобраћају нису проблем, а цена карте је често симболична.
На утакмице Војводине чак можете и бесплатно, уз обележје клуба, само се упутите на источну трибину.
Нижерангиране клубове још је лакше гледати јер играју на мањим теренима, често на периферији града, ретко када се улаз наплаћује, а верујте, гледање фудбала у нижим лигама има посебну драж и душу, некима и већу него гледање Лиге шампиона.
И не, одлазак на стадион не мора увек да буде покренут амбицијом за трофеје и титуле, некада је то само добро дружење, а зашто не на стадиону, уместо у кафићу или кладионици.
Фудбал пред пуним, или бар полупуним стадионом је други спорт, а играчи који имају подршку трибине су други играчи, а онда је и клуб – други клуб.
Аутор: Лазар Савић
Pravila ponašanja na „Karađorđu“: Zašto ne smete uneti, a ni izneti stolicu?
Преузмите андроид апликацију.
