Московски лист Комсомолец је 29. септембра 1989. године објавио кратку вест да је Борис Јељцин пао са моста у реку у селу Успенском у Московској области. Да ли је сам пао или га је неко бацио, лист није прецизирао.
Бољи познаваоци тог дела Москве примили су ову вест са скепсом јер висина моста износи чак 10 метара, а у том делу реке дубина је необично ниска.
На први поглед, ово је била обична незгода без икаквих последица док је Борис Николајевич изашао из реке жив и здрав.
У то време у Совјетском Савезу водила се оштра политичка борба, а сам Јељцин се нашао у њеном средишту.
Он је заузимао позицију првог секретара Московског градског комитета КПСС. Градио је имиџ народског човека, возио се у тролејбусу са обичним Московљанима, оштро је најављивао да намерава да се бори против привилегија комунистичке номенклатуре обећавајући бољи живот за обичног грађанина.
Убрзо после инцидента, почеле су да круже различите приче, једни су за Јељцинов пад окривили његове политичке противнике, међу којима су били Лигачов и супруга генералног секретара КПСС Раиса Максимовна Горбачова, а други су спомињали причају о љубавници која је одбацила Јељцина и након чега га је полила водом из канте, али кружила је и теорија о љубоморном мужу његове љубавнице, који је Јељцина и бацио са моста.
На крају о овом инциденту дуго и детаљно се расправљало на седници Врховног савета КПСССР-а.
По налогу министра унутрашњих послова, Вадима Бакатина спроведена је званична истрага која није потврдила чињеницу напада на Јељцина.
Међутим у исто време, у интервјуима са новинарима и на скуповима, Јељцин је наставио да се придржава другачије верзије, говорећи на митингу, изјавио је да га КГБ прогања као опозиционог политичара, да је заробљен након чега му је стављена врећа преко главе и да је бачен у реку. Генерално, Јељцин је овај наводни инцидент успешно искористио за своју политичку промоцију, што му је помогло да 1991. године буде изабран за председника РСФСР.
У исто време, млади људи почели су да спроводе обред „јељцинизација“: стављали су кесе на главу и бацали су се у воду, најчешће у фонтану на Пушкинском тргу.
Један део јавности је сматрао да је Јељцин свесно ушао у реку, а затим у мокрој одећи отишао до полицијског пункта, знајући да има људи на дужности.
Дежурни полицајци су му помогли и дали му чај пре него што је стигао аутомобил са Јељциновим рођацима. Овај пропагандни трик је био добро прорачунат и допринео је расту његове популарности
Према речима самог Јељцина инцидент је изгледао овако: 28. септембра одлучио да посети свог пријатеља Башилова. Желећи да се увече прошета по Подмосковљу, отпустио је свог возача. Одједном су га непознати људи напали, ставили му папирну кесу преко главе и угурали у аутомобил совјетске производње. Неколико минута касније, према Борису Николајевичу, бачен је са моста у реку Москву. Јељцин је успео да исплива и дође до најближе полицијске станице
Званична истрага није потврдила чињеницу напада. Возач Јељциновог службеног аутомобила категорички је демантовао Јељцинову причу да га је оставио увече у Подмосковљу. Штавише, возач је рекао да је Бориса Николајевича испоручио на пункт даче Башилова, одакле је отишао са два букета цвећа.
Истина или не, овај догађај помогао је успеху политичке каријере Јељцина а силина догађаја који су погодили руско друштво је условила да се овај инцидент брзо заборавио.
Преузмите андроид апликацију.