Никита Хрушчов остаo је упамћен као совјетски државник који се храбро обрачунао са култом Стаљинове личности и као политичар који је попустио стеге политичке репресије у Совјетском савезу.
Данас се најчешће спомиње као човек који је предузимао бројне и непредвидиве уредбе и акције: масовни узгој кукуруза у земљи на штету других пољопривредних култура или пребацивањем полуострва Крим из надлежности Русије ка Украјини. Мало ко се сећа, да је и црквене поседе у Светој земљи фактички поклонио израелској држави у бесцење.
Почетком XX века број руских ходочасника у Палестину достизао је и до 15 хиљада људи годишње. Захваљујући руској огранизацији, Палестинском православном друштву, ходочасницима знатно је олакшан пут до Свете земље и до руских православних манастира који су се налазили тамо.
До револуције 1917. године и стварања бољшевичке власти, Руси су у власништву у Обећаној земљи имали скоро 23 хектара, на којима је изграђено 70 културно-историјских објеката.
После револуције и доласка на власт бољшевика, ништа се није променило: Стаљин ништа није урадио са овим поседима иако је било понуда за њихов откуп.
Како су Британци у то време управљали Палестином, признали су руску имовину и зграде као власништво Палестинског православног друштва и Заграничне руске православне цркве.
Након Другог светског рата, СССР је помогао Израелу да стекне независност, а као одговор на то, израелска влада је 1948. признала статус руске територије у Јерусалиму, Хаифи и другим местима и вратила ове поседе у власништво Патријаршије у Москви.
У међувремену, Хрушчов се веома заинтересовао за идеју да омогући совјетским грађанима уживање у конзумацији поморанџи. Тадашњи вођа Совјетског савеза, био је одушевљен укусом овог воћа, а ту своју страст желео је да подели и са остатком државе.
Хрушчов је одлучио да прода руску некретнину у Израелу у замену за поморанџе.
Договор се догодио 1964. године, две седмице пре него што је Хрушчов смењен са места шефа државе. Руско власништво је процењено на рекордну ниску вредност од 22 милиона долара, али и то је оборено у преговорима на 4,5 милиона долара.
Израелске власти нису могле да исплате своју обавезу у новцу након чега је постигнут договор да се направи компензација у виду поморанџи и текстила.
Као резултат бројних бирократски прописа, кашњења и дуготрајне испоруке поморанџи већина их се покварила пре него што су стигле да совјетских лука.
Гњиле поморанџе су на крају ипак дошле у Совјетски савез, док је Израел добио руску земљу, бројне квартове, манастире, цркве и хотеле. Мали део поседа је остао под јурисдикцијом Руске православне цркве.
Много касније, 1984. године, окружни суд у Јерусалиму прогласио је „наранџасти“ договор незаконитим и наложио да се совјетској страни исплати око 7 милиона долара материјалне компензације.
Уз велике муке и напоре 2009. године, Русија је успела да врати Сергијевски комплекс у Јерусалиму.
Једном олако донете одлуке нанеле су велику штету руском присуству у Светој земљи. Као што Срби данас могу само са тугом да се сећају Манастира Светих Архангела и собе Тајне вечере у Јерусалиму, тако и Руси могу да жале за оним што су им комунистичке бирократске власти олако одузеле и продале.
Zanimljiva istorija sa Pecom: Ko je bio Staljinov dvojnik i šta se sa njim dogodilo?
Преузмите андроид апликацију.
