Последњих неколико година у западним земљама дошло је до успона једне културе која представља ударну песницу глобалне левице.
У самој основи те културе налази се идентитетски инжењеринг, који према заступницима те идеологије представља флуидну и променљиву категорију. У том смислу, у њиховом примарном фокусу налази се човекова пол, односно род и сексуалност.
Сваки појединац данас може да се идентификује као жена, сутра као мушкарац, прекосутра као мачка, змај или покемон.
Таквих случајева има много и постају све учесталија појава. Према њиховом мишљењу, без икакве ироније, за сада постоји 83 различита родна идентитета. У време класичне левице предмет релативизације се сводио махом на класе и нације, док се данас од стране нове глобалне левице релативизује апсолутно све што постоји на планети. Због такве релативизације, у друштвима где је ова тоталитарна иделогија заступљена, долази до удара на темеље и вредности на којима је свет почивао вековима и што нико, ма у којој историјској епохи, није доводио у питање. У последње време окакав наратив почео је да се јавља и у нашем леволибералном мејнстриму.
Апостоли “woke” културе већ неколико месеци немилосрдно нападају српско друштво и Српску Православну Цркву као чувара његовог идентитета.
Удар на СПЦ нарочито долази из радикално феминистичких кругова, одакле се упућују најгнусније увреде ка патријарху, те исти константно бива оптуживан за мизогинију. Међутим, први који је стао у заштиту жена и изашао у јавност са бројком убијених жена, осудивши насиље над женама, је нико други него патријарх српски господин Порфирије.
„Незамисливо је и болно насиље над женама, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година око 300. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће. Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављених и убијених жена?“
Нажалост, због данашњих активности радикалних феминистикња највише испаштају жене.
Почевши од бесмисленог наметања новоговора којим се на уштрб некакве извитоперене идеологије сакати српски језик. Волео бих да ми неко објасни на који начин ће путем неисправних лингвистичких измена одређених именица за професију, на начин да им се приписују родне одреднице, доћи до побољшања положаја жена у друштву? Да им неће бити веће плате од тога? Или, да се неће можда престати са дискриминацијом жена које раде као предузетници? Да ли уопште данас неко зна да маме предузетнице немају иста права као запослене породиље? Да им се, док су на породиљском боловању, не уплаћују доприноси, да им не иде радни стаж, да ако оду на трудничко не примају пуну накнаду за одсуство? Ниједна радикално феминистичка НВО за све ове године њиховог деловања није се заложила за измене закона које би заиста поправиле положај свих жена, нарочито мајки. Њих мајчинство не занима, штавише, оне се против мајчинства боре, обесхрабрују жене да рађају. Заправо, у глобалу, обесхрабрују жене да буду жене.
Сетимо се само како су феминисткиње напале председника Србије када је најавио да ће Србија увести популационе мере које ће стимулисати брачне парове да имају децу, с циљем повећања наталитета.
Управо те мере дају резултате, јер Србија данас бележи рекорде по броју новорођене деце. Дискриминаторни однос феминисткиња према женама нарочито је видљив у њиховом односу према ЛГБТ+ заједници, односно мушкарцима које се идентификују као жене, тзв. транвеститима.
Од тога да све жене имају једнака права приликом остваривања мајчинства, феминисткињама је важније да „транс жене“ буду у свему изједначене са биолошким женама. Тако им рецимо не смета када биолошки мушкарци који се идентификују као жене доминирају над биолошким женама у свим спортовима. Управо, прве и највеће жртве „трансџендеризма“ су биолошке жене које испаштају на свим пољима јер их због физичке надмоћи или због политике инклузивности побеђују „транс жене“ односно биолошки мушкарци.
У овом апсурду „woke” лудила све границе су пређене пре само неколико дана када је Србију потресло страшно убиство једне транс особе.
Истог трена, за то убиство окривљено је српско друштво и његове традиоционалне вредности. Радикалне феминисткиње и ЛГБТ+ заједница су брже боље изашли са оценом да се ради о фемициду. Професионални ЛГБТ активиста Горан Милетић је на друштвеној мрежи Твитер написао како је реч о злочину из мржње који је део традиоционалних вредности и да се управо због тога они боре за одржавање „Парада поноса“. Ово је можда и најмонструознији конструкт у целом случају. Прво, не може да се ради о фемициду јер није убијена жена, већ мушкарац. Друго, убица је припадник ЛГБТ заједнице. Самим тим, њихов истополни однос је све само не традиоционалан. Као све друге трагедије и ова трагедија је искоришћена у идеолошке и политичке сврхе. У трагичној судбини несрећног младића бројни „woke” активисти су нашли оправдање за своје активности.
У неком наредном периоду морали би да обратимо више пажње на оно што манифестује “woke” култура. Уколико желимо да спречимо да се сутра пробудимо у Орвеловој „1984.“. Посматрајући земље Запада, њихово друштво је готово стопроцентно орвелизовано. Надамо се да тако нешто неће задесити и Србију.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Aleksa Tojčić: Da li je u Srbiji na delu pokušaj obojene revolucije?
Преузмите андроид апликацију.
