Teško je opisati emociju koju pojedinci osećaju prema svojim sportskim idolima, daleko je od one koje kao mali osećaju prema roditeljima, ništa bliže ni onoj koju kasnije gaje prema svom potomstvu, možda je nekako najbliže ljubavi koju gajite za najdražeg rođaka. Ipak ukoliko želite da prisustvujete izlivu tih emocija, pitajte deke vojvodinaše – ko su bili Vujke i Toza.
Tandem, koje su Vošini navijači svrstavali u porodično stablo, a ostatak fudbalskog sveta u vanzemaljce, i zaista su to bili. Derani iz Begeča i Salajke, sportski i ljudski stasali su u sveopštoj nemaštini, bez gotovo ikakvih uslova za bavljenje sportom. Vrhunskim, posebno. Behu to godine teškog života, neposredno nakon kraja Drugog Velikog rata.
Nisu tada građani Novog Sada imali mnogo povoda za radovanje, osim kada bi na stadionu bodrili svoj tim.
Pedesete godine prošlog veka bile su jedan lep period u istoriji Vojvodine. Iako nijedan trofej nije stigao u njihove vitrine, igra kojom su plenili crveno-beli očarala je sve ljubitelje fudbala širom Jugoslavije, pa je klub vrlo brzo stekao naklonost i simpatije svuda u bivšoj državi. Navijači Vojvodine koji se sećaju tog perioda s pravom ga nazivaju “zlatne pedesete”. Između ostalog, to je bilo u vezi i sa dolaskom Baneta Sekulića na mesto trenera, pošto je on bio taj koji je uveo praksu da se stvaraju i forsiraju mladi igrači, kakvi su upravo bili Boškov i Veselinović.
Todor Veselinović rođen je u Novom Sadu 22. oktobra 1930. godine, bio je pravi virtuoz sa loptom, igrač zbog kojeg su ljudi dolazili na stadion, čovek o kome se uvek pričalo sa poštovanjem, divljenjem i beskrajnim simpatijama… Brojni su bili treneri, funkcioneri, a i navijači iz ondašnjeg vremena koji nikad nisu prežalili to što Tozu nisu videli i u svom omiljenom timu.
Međutim, on je uvek bio privržen Voši i njenom pola belom, pola crvenom dresu. To se najbolje videlo kada je, prilikom odsluženja vojnog roka 1952. godine, beogradski Partizan iskoristio pravo koje je tada imao da, kao klub vojske, igrača na odsluženju vojnog roka dovede u svoje redove. Toza je odigrao tu sezonu za Partizan, na 22 utakmice dao je laganih 15 golova. Nakon što je odslužio svoju vojnu obavezu prema državi, svi su očekivali da će i ostati u istom klubu. Međutim, on im je, onako gospodski, a u isto vreme i pomalo mangupski poručio: “Hvala vam lepo, al’ odoh ja nazad.”
Čak tri puta zaredom najbolji strelac jugoslovenske lige bio je napadač Vojvodine Todor Veselinović (1956, 1957, 1958), nesumnjivo najbolji igrač koga je Vojvodina ikada imala i koji je, sa 130 golova na 196 prvenstvenih susreta, i danas najbolji golgeter na večnoj listi klupskih strelaca.
Sa druge strane Vujadin Boškov rođen je 16. maja 1931. godine u Begeču, od oca Boje i majke Marije. Imao je dve mlađe sestre i jednog starijeg brata, koji je nažalost poginuo vrlo mlad. Završio je trgovačku školu, a za prvi tim Vojvodine debitovao je sa samo 15 godina.
Njega je otkrio i među crveno-bele ga doveo trener Bane Sekulić, a Boškov je za Vojvodinu nastupao punih 14 godina (1946. – 1960) i za to vreme odigrao 512 utakmica. Igrao je u veznom redu i bio član generacije koja je 1951. po prvi put u istoriji kluba došla do finala Kupa maršala Tita, a 1957. postala vicešampion Jugoslavije i došla do finala Srednjoevropskog kupa. Po odlasku iz Vojvodine, godinu dana proveo je u italijanskoj Sampdoriji, a potom još dve sezone u švajcarskom Jang bojsu, gde je istovremeno obavljao i dužnost trenera i gde je završio igračku karijeru.
Po završetku igračke karijere, Boškov se 1964. godine vratio u Vojvodinu i preuzeo funkciju tehničkog direktora kluba. Kao takav, bio je najzaslužniji za angažovanje trenera Branka Stankovića i selektiranje tima koji će dve godine kasnije postati šampion Jugoslavije, a već u narednoj sezoni dogurati do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. U Vojvodini je ostao punih sedam godina, sve do 1971, a pred kraj svog rada oformio je klupski trening centar u Veterniku, koji je dve i po decenije kasnije dobio njegovo ime.
Boškov je preminuo 27. aprila 2014. godine u Novom Sadu, baš u godini u kojoj je njegova Vojvodina proslavila svoj 100. rođendan i svega nekoliko nedelja pre nego što je osvojila svoj prvi Kup Srbije u istoriji kluba. Sahranjen je na groblju u Begeču, a sahrani su, pored najviših predstavnika Fudbalskog saveza Srbije, prisustvovali i predstavnici Real Madrida i Sampdorije, čiji navijači su došli da mu odaju počast i oproste se sa čovekom koji im je doneo jedinu titulu šampiona Italije u istoriji kluba.
U njegovu čast, utakmice polufinala Lige šampiona te sezone počele su sa minutom ćutanja, a na utakmicama kvalifikacija za Ligu Evrope 2015. godine, navijači Vojvodine i Sampdorije su koreografijama pokazali koliko vrednuju i cene sve ono što je veliki Vujke uradio za oba kluba.
Iako nisu ovekovečene trofejima, Toza i Vujke su zajedno sa svojim saigračima priuštili neke neverovatne sezone. Ona koja se izdvaja od svih ostalih jeste sezona 1956/57, kada Vojvodina pravi i svoj prvi značajniji prvenstveni uspeh i osvaja drugo mesto, odmah iza Crvene zvezde.
Te godine, crveno-beli su ponovo učestvovali u Srednjoevropskom kupu i došli do samog finala. Najpre su se u četvrtfinalu revanširali Slovanu (1:0, 6:0) za poraz od pre dve godine, potom u polufinalu bili bolji od Rapida iz Beča (3:0, 4:1), da bi se u finalu sastali sa, tada izuzetno snažnim, mađarskim Vašašem iz Budimpešte. Mađari su na svom stadionu slavili sa ubedljivih 4:0 i to pred impozantnih 100.000 gledalaca. U revanšu u Novom Sadu, Vojvodina je pobedila sa 2:1, ali to nije bilo dovoljno za trofej.
Ukratko, Todor Veselinović i Vujadin Boškov su verovatno dve najveće Vošine legende, a bilo ih je na pretek, ne samo zbog učinka koji su ostvarili sa klubom, već zbog legendi i priča koje su ostale iza njih, bar po jednu vam može ispričati svaki istinski navijač „stare dame“.
Vojvodina preslišala Megine klince u Nišu, čeka Partizan u polufinalu
Preuzmite android aplikaciju.
