Тешко је описати емоцију коју појединци осећају према својим спортским идолима, далеко је од оне које као мали осећају према родитељима, ништа ближе ни оној коју касније гаје према свом потомству, можда је некако најближе љубави коју гајите за најдражег рођака. Ипак уколико желите да присуствујете изливу тих емоција, питајте деке војводинаше – ко су били Вујке и Тоза.
Тандем, које су Вошини навијачи сврставали у породично стабло, а остатак фудбалског света у ванземаљце, и заиста су то били. Дерани из Бегеча и Салајке, спортски и људски стасали су у свеопштој немаштини, без готово икаквих услова за бављење спортом. Врхунским, посебно. Беху то године тешког живота, непосредно након краја Другог Великог рата.
Нису тада грађани Новог Сада имали много повода за радовање, осим када би на стадиону бодрили свој тим.
Педесете године прошлог века биле су један леп период у историји Војводине. Иако ниједан трофеј није стигао у њихове витрине, игра којом су пленили црвено-бели очарала је све љубитеље фудбала широм Југославије, па је клуб врло брзо стекао наклоност и симпатије свуда у бившој држави. Навијачи Војводине који се сећају тог периода с правом га називају “златне педесете”. Између осталог, то је било у вези и са доласком Банета Секулића на место тренера, пошто је он био тај који је увео праксу да се стварају и форсирају млади играчи, какви су управо били Бошков и Веселиновић.
Тодор Веселиновић рођен је у Новом Саду 22. октобра 1930. године, био је прави виртуоз са лоптом, играч због којег су људи долазили на стадион, човек о коме се увек причало са поштовањем, дивљењем и бескрајним симпатијама… Бројни су били тренери, функционери, а и навијачи из ондашњег времена који никад нису прежалили то што Тозу нису видели и у свом омиљеном тиму.
Међутим, он је увек био привржен Воши и њеном пола белом, пола црвеном дресу. То се најбоље видело када је, приликом одслужења војног рока 1952. године, београдски Партизан искористио право које је тада имао да, као клуб војске, играча на одслужењу војног рока доведе у своје редове. Тоза је одиграо ту сезону за Партизан, на 22 утакмице дао је лаганих 15 голова. Након што је одслужио своју војну обавезу према држави, сви су очекивали да ће и остати у истом клубу. Међутим, он им је, онако господски, а у исто време и помало мангупски поручио: “Хвала вам лепо, ал’ одох ја назад.”
Чак три пута заредом најбољи стрелац југословенске лиге био је нападач Војводине Тодор Веселиновић (1956, 1957, 1958), несумњиво најбољи играч кога је Војводина икада имала и који је, са 130 голова на 196 првенствених сусрета, и данас најбољи голгетер на вечној листи клупских стрелаца.
Са друге стране Вујадин Бошков рођен је 16. маја 1931. године у Бегечу, од оца Боје и мајке Марије. Имао је две млађе сестре и једног старијег брата, који је нажалост погинуо врло млад. Завршио је трговачку школу, а за први тим Војводине дебитовао је са само 15 година.
Њега је открио и међу црвено-беле га довео тренер Бане Секулић, а Бошков је за Војводину наступао пуних 14 година (1946. – 1960) и за то време одиграо 512 утакмица. Играо је у везном реду и био члан генерације која је 1951. по први пут у историји клуба дошла до финала Купа маршала Тита, а 1957. постала вицешампион Југославије и дошла до финала Средњоевропског купа. По одласку из Војводине, годину дана провео је у италијанској Сампдорији, а потом још две сезоне у швајцарском Јанг бојсу, где је истовремено обављао и дужност тренера и где је завршио играчку каријеру.
По завршетку играчке каријере, Бошков се 1964. године вратио у Војводину и преузео функцију техничког директора клуба. Као такав, био је најзаслужнији за ангажовање тренера Бранка Станковића и селектирање тима који ће две године касније постати шампион Југославије, а већ у наредној сезони догурати до четвртфинала Купа европских шампиона. У Војводини је остао пуних седам година, све до 1971, а пред крај свог рада оформио је клупски тренинг центар у Ветернику, који је две и по деценије касније добио његово име.
Бошков је преминуо 27. априла 2014. године у Новом Саду, баш у години у којој је његова Војводина прославила свој 100. рођендан и свега неколико недеља пре него што је освојила свој први Куп Србије у историји клуба. Сахрањен је на гробљу у Бегечу, а сахрани су, поред највиших представника Фудбалског савеза Србије, присуствовали и представници Реал Мадрида и Сампдорије, чији навијачи су дошли да му одају почаст и опросте се са човеком који им је донео једину титулу шампиона Италије у историји клуба.
У његову част, утакмице полуфинала Лиге шампиона те сезоне почеле су са минутом ћутања, а на утакмицама квалификација за Лигу Европе 2015. године, навијачи Војводине и Сампдорије су кореографијама показали колико вреднују и цене све оно што је велики Вујке урадио за оба клуба.
Иако нису овековечене трофејима, Тоза и Вујке су заједно са својим саиграчима приуштили неке невероватне сезоне. Она која се издваја од свих осталих јесте сезона 1956/57, када Војводина прави и свој први значајнији првенствени успех и осваја друго место, одмах иза Црвене звезде.
Те године, црвено-бели су поново учествовали у Средњоевропском купу и дошли до самог финала. Најпре су се у четвртфиналу реванширали Словану (1:0, 6:0) за пораз од пре две године, потом у полуфиналу били бољи од Рапида из Беча (3:0, 4:1), да би се у финалу састали са, тада изузетно снажним, мађарским Вашашем из Будимпеште. Мађари су на свом стадиону славили са убедљивих 4:0 и то пред импозантних 100.000 гледалаца. У реваншу у Новом Саду, Војводина је победила са 2:1, али то није било довољно за трофеј.
Укратко, Тодор Веселиновић и Вујадин Бошков су вероватно две највеће Вошине легенде, а било их је на претек, не само због учинка који су остварили са клубом, већ због легенди и прича које су остале иза њих, бар по једну вам може испричати сваки истински навијач „старе даме“.
Vojvodina preslišala Megine klince u Nišu, čeka Partizan u polufinalu
Преузмите андроид апликацију.
