Trend nazivanja „krznena beba“ ili „usvojeno dete“ za kućnog ljubimca sve je učestaliji i mi kao hroničari savremenog doba, a pre svega ljubitelji svih životinja, moramo bar malo da iskritikujemo zašto je to, u najmanju ruku, bizarno.
Pa da počnemo sa specifičnim oblicima smarača koji neprestano pričaju o svojim „krznenim bebama“. Dobro ste pročitali, to su „roditelji“ koji neguju svoju krznenu decu.
Kada negde čujete nečije obraćanje životinji sa „dođi mami“ ili „idi kod tate“, da li i vama nešto krcne ili bar zapara uši? Zašto se kućni ljubimci tretiraju kao deca?
Veliki broj ljudi danas sebe smatra roditeljima svojih pasa i mačaka. Prosto taj narativ se uvukao u svakodnevni govor mnogih vlasnika.
Iz kojih pobuda se takav jedan trend ustalio u govor prosečnog vlasnika? To samo psiholozi znaju, ali sigurno da se događaju potresi u balansu između ljudi i njihovom odnosu prema porodici.
Stopa sklopljenih brakova se spušta sve niže, gotovo da ne postoji potreba da se potpiše „jedan papir“, dok je potreba da se živi sa životinjom koja će zadovoljiti dozu ljubavi, prisutna.
Shvatamo da postoji određeni trend, koji ljudi nekritički (gle čuda) ulivaju u svoje glave, a gde je granica koja se povlači i koja nas deli od ludila?
Može se reći da je uloga kućnog ljubimca u jednom prosečnom domu razvijena na neki novi nivo, prosto govoreći, kućni ljubimac je ravnopravan član porodice, koji proslavlja rođendan, ima ljubavni život, posećuje „braću i sestre“, (koristi kolevku?!?), a ako treba dobija poklone čak i za dan zaljubljenih.
Prema poslednjim istraživanjima skoro tri četvrtine vlasnika razgovaraju sa svojim psom, što nije ništa loše sve dok npr. Svetislava, (uvek je neko staro narodno ime) oslovljavate svojim „usvojenim sinom“.
I kada sve to uzmete u obzir nije ni čudo što bezbroj ljudi vidi svoje kućne ljubimce kao ravnopravne članove svoje netradicionalne porodične strukture.
Zaustavite se na vreme pre nego što pomislite da Svetislav, ima ruke umesto šapa i da želi da vam „kaže“ šta želi da radi u životu kada postane punoletan, (da ne lajem pred „decom“ koja čitaju).
Ovde ne govorimo o ljubavi prema životinji kao nečemu negativnom,niti o plemenitoj potrebi da životinju pazimo, čuvamo i negujemo, već o besmislenoj potrebi da izjednačavamo roditeljstvo i gazdinstvo.
Istina je da pas ima inteligenciju dvogodišnjeg deteta i da ova paralela nije neuobičajena, jer psi umeju da budu neka vrsta kompenzacije parovima koji žele da imaju odgovornost prema živom biću pre nego što zasnuju porodicu.
Pas zahteva pažnju, da ga vlasnik izvodi napolje na istrčavanje, da ga hrani, kupa, neguje i vodi računa o njegovom celokupnom zdravlju, ali šta ćemo kada to „dete“ nije vaspitano?
Jer, kada posle neke štete usledi „roditeljski“ odgovor: „Ma ne brinite, on se samo igra“, a u vama se budi slika „opasna sam i naoružana“.
Razumemo da pas nije samo pas, za vlasnike on je živo biće puno najčistije ljubavi koja se opisuje kao potpuna i bezuslovna, samo što neki ljudi mogu da razviju i zavisnost od iste i udovoljavaju Svetislavu kako ne bi izgubili takvu vrstu bliskosti. Verovatno je otuda i ono „dođi mami“.
Svetislav je iz fazona: „Kevo, nemoj da me smaraš i pusti me da obeležim ono drvo“!
Nemojmo praviti cirkus. Divićemo se uvek lepom, negovanom i vaspitanom ljubimcu, volećemo životinje i smejaćemo se svakom smešnom video klipu ili fotografiji koje nam pokažete, ali nazivajmo stvari i pojave pravim imenima.
Preuzmite android aplikaciju.
