„Хоћемо да обучемо прво српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се огртачем Југословена“. Ово су речи Јаше Томића, које је изговорио 25. новембра 1918. године, на Великој народној скупштини у Новом Саду. Јаша Томић је сматрао природним да се Срби Војводине политички најпре уједине са Србијом, а да потом заједно као интегрални део Србије уђу у заједничку државу.
Томићева концепција уједињења Војводине није била једина, али са данашње временске дистанце, за српски национални интерес у Војводини драгоцено је што је она преовладала те 1918. године.
На самом крају Првог светског рата, вишенационална Аустроугарска монархија се у октобру 1918. распала као кула од карата.
Поражена на фронту Хабзбуршка монархија је доживела и политички пораз на унутрашњем плану у организовању опстанка своје државе. Владајуће класе Немаца и Мађара нису могле да издрже огроман притисак националних мањина царстава.
Поставило се питање на који начин ће се остварити уједињење Срба из Угарске са Србијом. Народни одбор Срба у Угарској прихватио се задатка да оствари своје тежње водећи се принципом „ да сваки народ има право да сам одређује своју судбину“.
Убрзо после уласка српске војске у Нови Сад, Народни одбор је несметано започео припреме за одржавање Велике народне скупштине, чији је задатак био да прогласи отцепљење од Угарске и одлучи о државноправном положају Војводине.
Организован је један поодбор, у који су ушли радикали Јаша Томић и Мита Клицин, демократи др Милан Петровић и др Игњат Павлас, као и социјалиста Павле Татић, њихов задатак је био да припреме изборни ред и предлоге одлуке Велике народне скупштине.
Према изборном реду, право гласа имали су сви чланови општина с навршених 20 година, и то како мушкарци, тако и жене, а на сваких хиљаду становника, требало је бирати једног посланика. Право гласа имали су Срби, Буњевци и други Словени, али не и Мађари и Немци.
Изборни ред није предвиђао никакве цензусе, а и женама је дао активно и пасивно бирачко право, а био је напреднији не само од мађарског него и од касније донетог Закона о избору посланика за Уставотворну скупштину Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Поводом начина присаједињења Војводине Србији размимоишли су се радикали с демократима, међу којима су се посебно истицали Васа Стајић, Тихомир Остојић и Милан Петровић. Демократе су заговарале идеју уједињења посредством Народног вијећа у Загребу.
Јаша Томић је тим поводом изјавио да ће се радије иселити у Турску и потурчити него што ће живети у земљи у којој неће смети да буде Србин. Хрватски политички предводник Стјепан Радић инсистирао је да се на граници Хрватске заустави „туђа српска војска.
Дан уочи Велике народне скупштине, 24. новембра 1918. одржан је збор у Руми, који је сазвао радикалски првак др Жарко Миладиновић, председник Народног већа у Руми, а збору је присуствовало 700 учесника који су усвојили следећу резолуцију:
„Збор изасланика из Срема тражи да се оствари јединствена и демократски уређена држава СХС под династијом Карађорђевића и очекује од Већа у Загребу да се што пре оствари јединствена заједничка влада са седиштем у Београду. За случај племенског или политичког цепања, изјављују заступници из Срема као изасланици народа, да се одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији.“
На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. присуствовало је 757 посланика, који су заступали 211 општина из Баната, Бачке и Барање.
Међу поменутим посланицима било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, шесторо Немаца и један Мађар, а међу посланицима било је и седам жена. Као најстарији посланик у свечаној сали новосадског „Гранд хотела“ Скупштину је отворио свештеник и песник Јован Храниловић.
Када је скупштина конституисана, њоме је председавао др Игњат Павлас, који је као подносилац главне одлуке најавио Јашу Томића, председника Српског народног одбора Новог Сада. Јаша Томић је следећим речима на скупштини образложио присаједињење Војводине Краљевини Србији:
„Прикључујемо се Краљевини Србији, која је својим досадашњим радом и развитком ујемчавала слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.“
После заседања Скупштине, делегацију под вођством Јаше Томића и Блашка Рајића примио је у Београду, у Влади Краљевине Србије регент Александар Карађорђевић.
Присаједињење Војводине Србији те 1918. године, представљало је завршни чин дуготрајног историјског процеса, који се састојао у непрестаној борби за очување српске националне и верске посебности.
Српски народ је уједињењем 1918. године, показао читавом свету, да иако су били под вековном туђинском влашћу, успели су да очувају националну свест.
Данас, са временском дистанцом већом од једног века, видимо далековидост Јаше Томића, који је по сваку цену хтео уједињење Војводине прво са Србијом, па тек онда заступао тезу о „огртачу Југословена“. Да је присаједињење Војводине остварено тада преко Загреба, била би то добра шанса коју хрватска политичка елита не би пропустила, а и данас настоји да приграби неке делове Војводине.
Преузмите андроид апликацију.
