Усамљеност у детињству доводи се у везу са повећаним ризиком од когнитивног пада и деменције у каснијем одраслом добу, открива нова студија истраживача са Sheffield Hallam University. истраживање је показало да половина генерације З осећа усамљеност и склонији су тескоби много више у поређењу са некадашњим генерацијама исте животне доби.
Млади који до 17. године не развију блиска пријатељства у већем су ризику да развију деменцију
Студија, објављена у часопису Journal of the American Medical Association,, показала је да су људи који су се осећали усамљено или нису имали блиска пријатељства пре 17. године имали већу вероватноћу да развију деменцију, чак и ако се више нису осећали усамљено у одраслом добу. Професорка Аndrea Wigfield директорка Центра за студије усамљености на heffield Hallam University, рекла је да су налази разумљиви с обзиром на добро утврђене везе између усамљености у одраслом добу и когнитивног пада.
– С обзиром на оно што већ знамо о вези између усамљености у одраслом добу и повећаног ризика од когнитивног пада, није изненађујуће да усамљеност у детињству има везе са ризиком од когнитивног пада и деменције у каснијем животу. Знамо да емоционална везаност доживљена у раном животу и друштвене везе, које деца формирају, утичу и на њихове шансе да буду усамљени касније у животу – каже професорка Аndrea Wigfield.
Млади узраста од 18. до 24. године доста су усамљени, као и они између 45. и 65. године живота
У Великој Британији, скоро половина генерације З, они старости између 13 и 28 година – доживљава осећај усамљености, показала је анкета коју је Оxфам објавио у јуну ове године. Генерација З названа је најусамљенијом генерацијом, склонији су очају и анксиозности него што су то биле претходне генерације у истим годинама.
– Иако је усамљеност нормална људска емоција, што нам је сигнал да се обратимо већем броју људи како бисмо успоставили друштвене везе, и иако усамљеност може да погоди било кога од нас у било ком тренутку, све је више доказа о узлазној путањи искустава усамљености код многих старосних група. Традиционално, усамљеност се доводила у везу са старијим људима, али у скорије време видимо доказе да су млади одрасли узраста од 18. до 24. године највероватније усамљени. Такође постоји све већи број доказа о усамљености међу онима старости од 45 до 65 година – истиче професорка Wigfield.
Усамљеност код деце, како наводи професорка Wigfield, наставља све више да се проучава од пандемије ковид 19 , када јестопа усамљености нагло порасла.
– Начин на који се деца играју и формирају смислене односе у младости очигледно има шире здравствене импликације изван њихових искустава усамљености – сматра професорка Wigfield, подсећајући да је усамљеност изазовна ствар са којом се треба носити, и ако се не обрати пажња, може почети да има шири утицај на ментално здравље и благостање.
Преузмите андроид апликацију.
