U blizini novosadskog Keja i obale Dunava, u opštini Stari grad, nalazi se ulica nazvana po jednom od najslavnijih srpskih vojskovođa – Vojvodi Živojinu Mišiću.
Ovaj vojskovođa bio je jedan od najboljih srpskih vojnih stratega. Učestvovao je u Srpsko-turskim ratovima (1876.—1878.), Balkanskim ratovima (1912.-1913.) i Prvom svetskom ratu (1914.-1918.), a predavao je i na Vojnoj Akademiji.
Tokom Majskog prevrata prisilno je penzionisan, jer su ga zaverenici smatrali previše bliskim dinastiji Obrenović. Po sopstvenom priznanju nikada nije pripadao ni jednoj dinastičkoj struji, no to mu nije pomoglo, jer je dugi niz godina bio obeležen kao „crna ovca“ od strane zaverenika. Tokom tih godina prešao je trnovit put, jedva sastavljajući kraj sa krajem.
No, kao lojalan oficir otadžbine, onda kada je bilo potrebno i kada je to od njega traženo, stavio se na raspolaganje svojoj državi i narodu.
Njegova izjava „Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“, ostavljena je u amanet budućim pokolenjima, da se ugledaju na junaštvo svojih predaka i da nikada ne zaborave njihovu slavnu borbu.
Na samom početku ulice, pod jednim krovom, nalaze se tri institucije, od velikog značaja za mađarsku pisanu reč i mađarsku nacionalnu zajednicu.
U pitanju su listovi Magyar Szó (Mađarska reč) i Jó Pajtás (Dobar drug), kao i štamparija Forum.
Štamparija koja postoji već šest i po decenija se od osnivanja u značajnoj meri razvila, a koliko, najbolje govori činjenica da kada je počinjala radilo se olovnom tehnikom, dok se danas svaka štampa radi sa kompjuterskom kontrolom.
Takođe, u ovoj ulici se nalazi i restoran „Forum“, nekada mlečni restoran, a danas nadaleko čuven po specijalitetima mađarske i srpske tradicionalne nacionalne kuhinje.
Međutim, ono po čemu je ova ulica posebno zanimljiva je voz koji se u posleratnom periodu svakodnevno provlačio između zgrada ove ulice. Gledano sa današnje vremenske distance, zasigurno neverovatan prizor.
Naime, nekada je pruga kroz Novi Sad išla trasom današnjeg Bulevara cara Lazara, pa preko mosta Franca Jozefa (kasnije preimenovanog u Most princa Aleksandra Karađorđevića), kroz tunel ispod Petrovaradinske tvrđave, sve do Zemuna.
Pomenuti most srušila je Vojska Kraljevine Jugoslavije 11. aprila 1941. godine, prilikom povlačenja, kako bi sprečila nadiranje okupatora.
Nemci su ga popravili i bio je u funkciji do 1944. godine, kada ga miniraju i most biva potpuno uništen. Posle toga više nije obnavljan.
Železnički saobraćaj je posle toga preusmeren na novoizgrađeni Most maršala Tita.
Sve do izgradnje Žeželjevog mosta i izmeštanja pruge na drugu stranu grada, pruga je jednim svojim delom išla kroz ulicu Vojvode Mišića, zbog čega je čitava ulica bila posuta tucanikom.
Možete li zamisliti svakodnevni prizor voza koji vam se na svega par santimetara provlači ispod prozora ili tutnjavu lokomotive, od koje vam se ruše stvari sa polica? Žiteljima ove ulice to je bila svakodnevnica.
Kako su tada još u upotrebi bile parne lokomotive, u trenutku prolaska voza prozor je obavezno morao biti zatvoren, roletne spuštene, a opran veš sklonjen.
Tokom hladnih zimskih dana, dešavalo se da parna lokomotiva ne može da savlada uspon na Most Maršala Tita, te da počne da proklizava. Tada bi se čitava železnička kompozicija spustila sve do Radničke ulice, odakle je hvatala zalet u novom pokušaju da savlada uspon.
Deca iz ove, ali i okolnih ulica igrala su se na livadici, koja se nalazila na današnjem Trgu Neznanog junaka.
Fudbal se prvo igrao krpenjačama, a kasnije kožnom loptom na šniranje. Ekipe su obično formirane po ulicama, pa su tako igrale ekipa iz Vojvode Mišića protiv ekipe iz Radničke ili Sonje Marinković.
Kada bi se umorili od jurcanja, pentrali bi se na neko od drveća i glumili Tarzana, koji je tih godina bio popularan, naročito među decom. Malim Tarzanima posebno zanimljivo je bilo jedno stablo, tzv. „Krivo drvo“, niz koje su se spuštali i izvodili vratolomije.
U neposrednoj blizini mosta i ulice nalazila se tzv. „Jaruga“, u kojoj su se deca tokom zimskih dana sankala. Takođe, Jaruga je korišćena i za ispašu koza.
Voz već gotovo šezdeset godina ne prolazi ulicom Vojvode Mišića, asfalt je zamenio tucanik, klinci su odavno odrasli, ali sećanje na nesvakidašnji prizor voza sa kompozicijom koji se provlači između zgrada i dalje živi u priči i sećanju ove ulice.
Preuzmite android aplikaciju.
